Vratila sam se u teretanu posle više od dva meseca pauze.
Nije mi bilo lako.
Pre svega – mentalno. Izgubila sam taj fokus.
Potom, psihički. Izgubila sam samopouzdanje.
Konačno, i fizički. Izgubila sam snagu.
Vidite li koliko sam stvari izgubila za dva meseca?
A, znate li šta sam dobila? Jedno 3 kilograma viška, od kojih je sve celulit (bad timing, bad, bad, bad timing!)
Sada sam dokazala na sebi da postoji ono što se zove “energy in, energy out“, jer, fakat, jela sam kao da treniram. A, nisam trenirala. Mišiće. (trčanje ovde ne računam. trčanje nema veze sa celulitom, don’t kill the messenger!)
Kakobilo, jednom, kad prestaneš nešto, užasno je teško da se tome vratiš. Zato mi se ovo dopada:
Kukovi
Istina, nisam prekinula iz obesti. Krenulo je s kukovima. Trčala jednu dužu turu i dobila strahovite bolove u oba kuka, simetrično i po jačini bola i po vrsti. Tako je bolelo da nisam smela prstom da ih dotaknem. A hodala sam tako što sam se rotirala u kukovima, verujući da će bol prilikom koračanja tako biti slabiji. Nije bio, ali sam ja zato bila urnebesno smešna.
Ono što je zanimljivo, moja slaba tačka su kolena. Tačnije, ligamenti. Tačnije, ligamenti levog kolena.
Ja sam nekako navikla na taj bol, umeren je, i tretiram ga po ovoj skali kao nešto što mi ne smeta da i dalje trčim.
Međutim, ovog puta, koleno je ostalo netaknuto, kao u najbolja vremena kada noge praktično nisam ni koristila, a sve se prebacilo na nesretne kukove.
Malom analizom, utvrdila sam da bi to mogle da budu nove patike. Umirila sam se jedno 3 nedelje, da bol sasvim umine, a onda obula jedne druge novije patike i izašla na stazu. Bol se vratio, ali daleko slabijeg intenziteta. Kolena ponovo super.
Nakon dve nedelje novog mirovanja, kada je bol opet skroz prestao, trčala sam u starim, svojim prvim patikama za trčanje.
I, gle! Kukovi 100% u redu, a koleno, hello, sa starim, blagim, poznatim bolom.
Patike!
Elem, patike! Užasno, užasno važan deo opreme. Posebno ako nisi više mlad.
Prve patike sam kupila bez imalo mozga. I, ispalo je super.
Druge sam malo pazila, ali ne suviše profesionalno. Samo sam želela da budu malo mekše nego prve.
Treće, koje su mi razbile kukove, kupila sam sa punom pažnjom, sa idejom da imam nadpronaciju, odnosno, da mi je u kontaktu s podlogom, prvi udar na unutrašnji deo pete.
Iako sva moja civilna obuća govori da u hodu gazim supinacijom (spoljašnjim delom pete), ja sam testovima utvrdila da je moj trkački gaz u nadpronaciji i tako sam kupila, misleći, odgovarajuće patike za svoj stil trčanja.
Da li sam ja pogrešila u proceni kakav je moj trkački gaz, ili je prodavac pogrešio kada mi je ponudio patike na moj konkretan zahtev – ne znam, ali, istina, ubile su me te stručno birane patike.
E, sad, da kupujem redom patike i probam i testiram koje bi mi najbolje odgovarale i koje me ne bi ubijale, nemam para. Ne, u ovom životu.
Ali, hej, patike su najvažniji deo opreme za trčanje, zapamtite to. Jedino ne znam da vam kažem da li da ih kupujete s pola mozga, ili s punom pažnjom 😉
Da se vratim na tegove
Sve me to omelo da budem redovna u gymu, jer je bilo besmisleno da idem (odrotiram se do tamo) i vežbam samo gornji deo tela.
I onda sam se poslednjih 10 dana pripremala da konačno zakoračim. Da savladam se one prepreke sa početka teksta, mentalne, psihičke i fizičke, i da prekinem taj zli krug hoću-jao ne mogu-nisam bila-jebiga-ići ću sutra-nisam otišla ni sutra-jebiga-kokoško-hoću-jao ne mogu…
I, eto, bilo je jutros. Bilo je očaravajuće (posle treninga) i jebeno teško (tokom treninga).
Kako se počinje ispočetka?
I ja sam se pitala. Pojma nemam. Samo prekineš onaj krug iz gornjeg pasusa, kažeš sebi, diš se kokoško, patićeš sada, ali ćeš posle samoj sebi biti zahvalna.
I, tako se počinje ispočetka. Ustaneš i kreneš. Nema magične formule, nema tajnog znaka, nema određenog položaja zvezda, sve je u tebi i tvojoj volji da uradiš dva jednostavna koraka: ustaneš i kreneš.
Odakle se počinje?
To sam se i ja pitala. Pojma nemam. Pa sam odlučila da počnem od celog tela. Da prodrmam sve mišiće od lista do podlaktice, da ih podsetim koliko samo umem da budem ozbiljna kad naumim da se bavim njima.
Evo šta sam izbrala: ubitačnu, widow making, ultra-mega-giga zlu osimicu (na linku je obavezno štivo za one koji idu u gym). Koju sam jednom davno naučila kod Conniving Ivy.
Kad je upoznate, Devil 8, a od srca preporučujem ovaj core trening, evo da znate kako sam je radila: piramidalno.
Počela sam sa samo šipkom od 10 kg, onda kada ima šest ponavljanja (u vreme kada sam redovno treninrala, start je bio sa 20 kg, šmrc). Prilikom svake naredne serije, kada se broj ponavljanja smanjuje, povećavala sam težinu za 2.5 kg. Kada sam stigla do jednog ponavljanja, nosila sam težinu od 22.5 kg. Sve to bez pauze između, odnosno, tek toliko da namestim tegove i popijem gutljaj vode.
Odmorila se dva minuta posle prve serije, a onda nazad: od najmanjeg broja ponavljanja i najveće težine, prema najvećem broju ponavljanja i najmanje težine (samo šipke).
To izgleda ovako:
1. 6 ponavljanja – 10 kg
2. 5 ponavljanja – 12.5 kg
3. 4 ponavljanja – 15 kg
4. 3 ponavljanja – 17.5 kg
5. 2 ponavljanja – 20 kg
6. 1 ponavljanje – 22.5 kg
pauza 2 minuta
6. 1 ponavljanje – 22.5 kg
5. 2 ponavljanja – 20 kg
… u got the point.
Ako želite da znate kako izgleda puls prilikom ovakvog jednog treninga, evo pogledajte, na ovoj ilustraciji sve se vidi:
Liči na jedan kvalitetan HIIT trening.
Što će reći, osmica je zla samo zato što vas tera da uradite najbolje što možete sa najviše efekata i na snagu i za srce.
Eto, ja sam se vratila. Bez kondicije i snage za trening snage, ali eto, da gradim nekako iznova jer, neće dok sedim i premišljam se, neće samo, pa to ti je.
14 Comments
Konsultuj majstora za stopala, vrlo je moguce da bi ti ulosci po meri resili problem (dinamicki ulosci koji se koriste za sportske aktivnosti). Ne znam da li ima takav u Novom Sadu, ali u Bg ima ortoped-hirurg stopala koji uz detaljan klasicni pregled radi i kompjutersku analizu gaza i radi uloske po meri. Meni je to pomoglo (fizijatar me poslao tamo). I vezbe za jacanje kukova i gluteus bez kojih nema prevencije povreda kolena i stopala, naravno, ali to vec znas
Mislim, ti to čitaš misli-šta li? 🙂 Isto, isto! Lepo sam uljuljuškana ritmičnom pesmicom “bolimekoleeeeno, nemogudatreniiiiiraaaammm”!
(Kao, razložno razmišljam: u srednjim godinama sam, ne bi trebalo da se preforsiram, prvo da se sve leeepo zaleči, pa onda lagano ponovo…)
Istina je da sam se ukakila od straha da ću ponovo da se povredim, da ću opet da skembam (takođe) levo koleno i da je bolje da ga čuvam…)
I dala sam sebi samo još ovu nedelju da se mazim (i dalje idem na tai-či).
Sledeće, Bože zdravlja, idemo. Neću da trčim (šmrk), ali idem na aerobik.
Sve ispočetka, polako i sigurno.
I, da! Daj slike tih ekstra patika, možda je i meni neznanje u vezi odabira “pomoglo” da zeznem koleno!
@Goco, mislim da ti neće pomoći da znaš koje tačno, ali evo ove tačno. Mnogo je važnije da su to dynamic support patike, koje jesu za moj slučaj navodnog gaza. Međutim, nisam se slavno provela s njima. I, istina, od početka su mi bile čudne na nozi, imala sam utisak kao da već imam neki uložak…
@Katarina, malo sam nepsremna, izgleda 🙂 Nisam mislila da ću morati i do majstora za stopala :-))
Patike su jako važne za nekog ko ima pronaciju. Mi smo ovde u Ljubljani naleteli jedne subote na besplatno skeniranje stopala 3D skenerom tako da smo dobili potpune podatke za oba stopala. I naravno ono što nisam znao do tada jeste da mi trebaju patike sa pronacijom i dynamic support.
E sada, postoji i onaj 2D skener gde se skeniraju samo stopala i po tom skeneru je trebalo da nosim normal patike jer mi je otisak gaza bio potpuno pravilan. Međutim, to nije bilo tačno tako da obavezno uradite 3D skeniranje.
Nakon toga kupio Asics Kayano sa dynamic support i kao da sam se ponovo rodio, toliko je bilo olakšanje.
@jasmanac, a gde ćeš naći 3D skener stopala u Srbiji? :-))
Kakav je ovo pregled, znaš li?
To je 2D skener koji skenira samo stopala i nije pouzdan. To jest, relevatan je samo u slučajevima gde je pronacija izuzetno naglašena u jednu ili drugu stranu.
Kod 3D skenera oba stopala se stavljaju u kutiju koja se zatim zatvara i pokreće skener. To izgleda ovako smo što je taj manji, trebalo bi oba stopala da skenira istovremeno http://www.youtube.com/watch?v=ih1Ufi-Ynro
Ali to je jedini pravilan način za određivanje pronacije.
Tanja, nemoj misliti da ti solim pamet, ali mani se prevelike nauke sa stopalima, tipom patika i uložaka. Ja ću ti reći iz ličnog iskustva (godine ne uključujem u priču), mene su kolena užasno bolela na početku iako bejah mlad.
Ja sam moje probleme sa nogama rešio kad sam počeo da trčim na prednjem delu stopala i kad sam prestao da kupujem mekane patike. Verovatni si videla već dosta o tome na internetu, shvatićeš poentu.
Što sam duže u trčanju sve više stičem utisak da je cela ta nauka oko pronacije marketinški trik da se prodaju patike. Istina je da ti nikad jedne patike neće savršeno odgovarati, poenta je samo ispraviti tehniku i trčati što prirodnije – kao što bi trčao bos, ali u patikama, jer zaboga, ipak smo deca betona.
@Boško, svako ko ima više iskustva od mene, može i dobrodošao je da mi soli pamet. 🙂
Baš lepo da si ovde pomenuo stil trčanja. Ja NE UMEM, i nije mi prirodno da trčim na prednjem delu stopala. Probala, ne ide, ne mogu ni 50 metara. Nije mi prirodno. Naprotiv, to je kao da me neko tera da sečem hleb levom rukom. Gledam i decu kako trče na plaži. Samo dok su jako mali, tek prohodoli, oni trče na prstima. Već preko četvrte-pete godine, ne trče više na prednjem delu stopala, pre bi se reklo da trče na celom stopalu.
I zaista se pitam, otkud to da je trčanje na prednjem delu stopala prirodno, a ja u sebi ne nalazim ni mrvu motoričke sposobnosti da to uradim? ja trčim peta prsti, kao i što hodam, jedino što je u trčanju dodir pete i podloge veoma kratak, mnogo kraći nego pri hodu. Možda više naginjem ka trčanju na celom prednjem delu stopala, gde je najduži kontakt s podlogom? Kad pokušam da trčim na prednjem delu stopala, udar na podlogu mi je nekako užasno jak, pa osećam i pritisak na kolenima, ne, ne, numem da nađem taj pokret, osim u sprintu. Ali ja ne trčim sprint svakoga dana, osim kad me sin izaziva da se trkamo :-))
Kad sam se interesovala za to da vidim da li pogrešno trčim, naišla sam i na ovaj tekst, i veoma zanimljivu tumačenje jedne studije. Poverovala sam da ne postoji jedan, utvrđen i valdan footstrike, već da je to prilično individualno.
Tanja, s obzirom da redovno pratim Vas blog ne mogu da ne primetim bar na osnovu postavljenih fotografija, da uglavnom trcite na “tvrdim podlogama”. I na osnovu saznanja iz adekvatne literature i na osnovu licnog iskustva, tegobe koje imate (kolena i kukovi) mogu biti izmedju ostalog i direktno povezane sa podlogom na kojoj trcite.
@Jelena, pa nema mekše podloge od ovih na kojim ja trčim? :-)) Mislim, tartan, teško da se može naći mekša podloga na otvorenom. Istina, tvrđa je od trake u teretani, ali, na nju više ne stajem. Znači, 90% vremena trčim na tartanu, a ostalih 10% po zemlji (u šumi). Nisam sad sigurna, da li misliš da je i tartan tvrda podloga? Jer, na primer, gotovo nikad ne trčim po betonu…
Izgleda da ja nisam primetila dobro na fotografijama, ucinilo mi se da je sve manje-vise upravo beton. Da u pravu ste za tartan u potpunosti, cak su i pojedine trake za trcanje pod znakom pitanja sto se mekoce/tvrdoce tice…
Sad Vam bas zavidim za tartan:), u Sivogradu treba da budete u najmanju ruku privilegovani da nadjete svoje mesto za trcanje na stazi sa tartanom…
U NS je dobro još i to što je grad mali, a ta jedina prava trim staza nikome nije daleko. Da ne pričam da je predivno trčati pored Dunava 🙂 Jeste, to je lepo i da, možete da nam zavidite 😉
Pingback: INSPIRATIVNI BLOG: MOOSHEMA – Dear Skin