Mooshette, the Real Force!

10

Scena I

Vreme: April 2013.

Mesto radnje: eksterijer, početak trim staze na novosadskom keju, kod Mornarice.

1.trening

Na stazi 12 žena koje se međusobno ne poznaju, od kojih 10 nikada ranije nije trčalo. Svih godišta, različitih biografija, različitih telesnih težina, sa jednim najmanjim zajedničkim sadržaocem – žele da počnu da trče.

Scena II

Vreme: Jun 2013.

Mesto radnje: eskterijer, novosadski kej, početak Noćnog maratona.

1044270_10151723210629797_517223937_n

Među nekoliko stotina učesnika i 7 žena iz prve scene koje su prijavljene kao klub Mooshete. Trče svoju prvu trku od 4km, tzv. mini-maraton. A jedna od nas, Gordana, trči svoj prvi polumaraton i završava ga uspešno!

Scena III

Vreme: Jul 2013.

Mesto radnje: eksterijer, početak trim staze na novosadskom keju, kod Mornarice.

Prilazi muškarac grupi žena iz prve i druge scene, koje se istežu posle trčanja. On je na bajku i u biciklističkoj opremi. Stane i reče: Hteo sam samo da proverim – da li su ovo Mooshette? Da vas pozdravim.

***

Naša ženska trkačka družina je nastala skoro spontano, nakon što sam dobijala mnogo upita na temu kako se počinje, da li je suviše kasno, da li je isuviše rano, da li je moguće stići od 0 do 5 km za dva meseca…

E, reko’, može. Ako ste zdrave, ako imate obe zdrave noge, ako ste doživele klik u glavi, sve je moguće. I ja objavim da hoću da pomognem svakome ko želi da počne, odredivši jedan dan u nedelji (nedelju), kada će moji treninzi biti otvoreni za svakoga kome treba društvo za početak.

I tako to krene. Moji treninzi nisu profi, nego rade na entuzijazam. Moje trčanje nema za cilj da vas nauči da stanete na postolje nakon trke, već da zavolite trčanje i svoj novi stil života. I taj cilj je ostvaren.

Dolazile su i nestajale, obećavale da će doći pa nikad, ali bilo je i onih, kao što su to moje nove trkačke drugarice iz prve, druge i treće scene, koje su odmah skočile u vatru, nedeljom dolazile na zajednički trening a preko nedelje same trenirale i inficirale se toliko da se sada spremaju za 10 km na novosadskoj trci u oktobru.

trail-running-mooshette

Needless to say da smo se viđale i preko nedelje, združile smo se, pa su i one mene nešto naučile: da je trčanje i društveni čin, a ne samo moj dragoceni usamljenički momenat u društvu same sa sobom.

To su te žene! Dojučerašnje početnice. Dokaz da nikada nije kasno, i da je trčanje najlakše i najjednostavnije na svetu. Žene koje su prvo imale klik u glavi, a onda samo vezale patike.

Upoznajte neke od njih, ovo su njihove priče (redosled pojavljivanja je nasumičan):

Danijela Šakota, profesorka srpskog jezika (38)

Oduvek sam imala želju da trčim, ali mi je to uvek bilo nešto sporedno. Uvek su postojale važnije stvari i za trčanje obično ne bih imala vremena. Onda mi je smetalo što u Kamenici (gde živim) nije uređen kej, nije osvetljen, u Kameničkom parku ima manijaka (tako bar priče kažu). A onda sam slučajno preko interneta videla da počinje organizovano trčanje za žene. Em žene, em početnice. I nekako sam se tu pronašla.

A grupa sastavljena od devojaka i žena, različitih godina, različitih zanimanja, iz različitih okruženja. E, to je ono što je najlepše, zapravo. Na stazi sve postajemo iste. Zahvaljujući grupici, ne mrzi me da nedeljom poranim i odem „čak“ na „preku stranu“ reke. Znam da će te žene biti tu da pomognu i da me podrže. A to je ono što mi u stvari treba, jer sad znam da neću odustati.

Otkad trčim, promenilo se to što više nema izgovora – mrzi me. I to ne mislim samo na trčanje, nego i za život uopšte. Pokretnija sam, spremnija za akciju, i na poslu, i kod kuće. Do sada bih uvek tražila izgovore, a sada tražim načine. Jer ako sam ja, čuvena lenjivica, počela da trčim, onda mogu i sve ostalo da uradim.

Tanja Kaurin, univerzitetska profesorka (42)

Već duže vreme sam želela da počnem sa trčanjem ali nikako nisam uspevala da se nateram i istrajem sama. Uvek je nešto drugo bilo važnije i zanimljivije. Nisam poznavala ni tehniku trčanja. Izašla bih na kej, trčala iz sve snage, koliko god sam mogla, i osećala se premoreno i loše. Nije mi se trčalo ponovo, mislila sam da mi ne prija i da nisam taj tip osobe.

Onda sam rešila da se obrazujem. Počela sam da čitam savete za početnike na sajtu trčanje.rs i probala da ih primenim u praksi. Bilo je mnogo bolje ali nedostajalo je uživanje. Sportski sam tip i zaista uživam u raznim sportskim aktivnostima pod uslovom da su ekipne ili da bar uključuju više ljudi. Trčkarala sam unaokolo ali nisam imala sa kim da se radujem, sa kim da se takmičim i samim tim nisam imala dovoljno jak motiv.

Za sve to vreme pratila sam Tanjin blog. Bio mi je izuzetno zanimljiv, koristan i zaista motivišući. Blog me je i pokrenuo na trčanje ali nije bio dovoljan da nađem motiv u sebi i istrajem. Onda se jedne noći pojavilo to što je nedostajalo. Tanja je pozvala sugrađanke da trče sa njom! To je bilo to! Mene je zvala, zbog mene je to uradila i ja sam se odazvala. Želela sam da trčim u grupi, u bilo kojoj grupi, a ispalo je da sam izvukla premiju.

Trčanje mi je donelo veći osmeh i manji broj pantalona. Predivne nove prijateljice. Fenomenalna nedeljna okupljanja, jer mi nedeljom ne idemo da trčimo, mi dođemo da se vidimo, ispričamo, ohrabrimo, utešimo, obradujemo jedna drugoj i usput dok sve to radimo pređemo bar 5 km za 30 min. Usadilo mi je ljubav prema trčanju i dalo motiv da sa zadovljstvom trčim i sama jer nisam htela da ispadnem iz kondicije i da nedeljom ne mogu da čavrljam dok trčkaram sa svojim prijateljicama. I imam puno novih poznanika sa staze, uvek mi mahnu i okrepe me svojim osmehom.

Nisam jutarnji tip a počela sam da ustajem ujutru da bih trčala! To se zove ljubav. Zbog tog sjajnog početka dana osećam se divno i poletno svakog dana. Umesto da pauze na poslu koristim za kafu odem da istrčim i budem jako ponosna na sebe. Poletna sam! Prepuna života. Osećam se lagano na nogama i stalno bih negde potrčala. Ne razmišljam više koliko mi kolima treba do prijateljice nego da li će biti suvo pa da do nje začas otrčim. Ali sam postala i dosadna, svima govorim „Znaš, ja trčim“

Biljana Meseldžija, komercijalista (40)

Prošle godine sam prvi put u životu pomislila da bih ja mogla da trčim. I počela sam da trčim po Novom naselju za vreme časa gimnastike moje mlađe ćerke. Ali, to je bilo kratkog veka kao i sve druge fizičke aktivnosti koje sam pokušala sama da sprovodim. Pa sam se opet vratila nekom grupnom treningu, ovog puta jogi. A onda sam proletos videla Tanjin poziv za zajedničko trčanje, i pomislila sam kako meni baš ovo treba. Inače sam trčanje doživljavala kao isključivo individualnu aktivnost… i tešku.

Zahvaljujuci našoj grupi ja jos uvek trčim! Ove žene su mi motivacija. Više puta mi nije bilo do trčcanja, jer uveče već budem preumorna ( ja sam “večernji” tip i ne znam da li ću ikada naterati sebe da ustanem u 5 ili 6 da bih trčala) ali, onda se setim našeg zajedničkog treninga u nedelju i istrčim svoje kako ne bih ispala iz štosa. I da, sama ne bih ni pomislila na maraton.
Pre 4 meseca napunila sam 40. I promenila svoj život tako što sam počela da trčim. Do tada sam imala navike za koje sam mislila da ne mogu da se promene, dok su me dobra volja i želja ubedile u suprotno. Pokazala sam sebi koliko daleko idu moje mogućnosti i bila prezadovoljna sobom. Sada se osećam jače, zdravije, mlađe.

Gordana Cmiljanović, diplomirani inženjer elektrotehnike

Već jedno duže vreme sam želela da se vratim trčanju, ali to nikako da se desi. Kada sam čula za zajedničko Mooshema trčanje, znala sam da je to ono što će me pokrenuti i dati motivaciju da krenem. I tako smo obe krenule na trčanje. Ono mi je donelo odlično druženje i dobro raspoloženje. Pokretačku energiju.

Otkad trčim, dobila sam mnogo pozitivne energije. Uvek ima nekog ko je spreman da ide na trčanje, a nije mi teško ni sama da odem do keja na brzih 5km.

Dragoslava Petrović, diplomirani inženjer poljoprivrede, radi kao tehnički sekretar u Pozorištu mladih (42)

Šta me je motivisalo da se priključim grupi, postoje dva jasna razloga za to:

prvo – uvek sam bila naklonjena nekom vidu rekreacije.

drugo – prosto i jednostavno rečeno, inficirana sam virusom koji se u narodu zove Tanja Vehovec, kako reče jedna od naših drugarica sa trčanja.
Već jedno duže vreme sam išla; da li na aerobik, da li na pilates, bilo je tu i pokušaja zumbe, uglavnom, to me ispunjavalo donekle.

Jedno vreme mi se sviđalo ali onda mi je bivalo sve dosadnije i dosadnije. Možda zato što je prošla zima i prosto lepo vreme i sunce mamilo da se izađe napolje. Počeo mi je smetati zatvoren prostor i zagušljive sale sa gomilom žena gde zapinjemo jedna za drugu dok vežbamo. Počelo me smarati dva koraka levo, dva koraka desno, to odbrojavanje do deset, pa onda sve ispočetka u tri serije. Jednostavno mi dosadilo. A i to skidanje kila i zatezanje nije baš sjajno, nisam primetila bogzna kakvu promenu. Htela sam nešto intenzivnije, nešto energičnije. Nešto što će me pokrenuti, naterati da se oznojim i da dam maksimum od sebe.

Baš u to vreme kad sam se osećala tako, da tako kažem spremna za promene, počela sam da čitam Tanjine objave na Fejsbuku. Primetila sam da se aktivno bavi trčanjem. Bila je neka akcija BEL hospice. Svaki dan je objavljivala svoje podatke o pretrčanim kilometrima, potrošenim kalorijama, o humanitarnoj akciji, a ja svaki dan čitala i oduševljavala se. I videla sam da ona trči, i to ozbiljno trči. I sinulo mi je kroz glavu – trčanje! To je ono što bi mi prijalo u ovom trenutku. A uzevši u obzir i činjenicu kako izgleda, kako je doterala liniju do savršenstva, kako se zategla, kako se podmladila, kako je srećna i vesela i kako se odlično druži sa ogromnim brojem ljudi koji isto kao i ona trče, jednostavno sam prepoznala tu energiju i poželela da budem deo njih. Poželela sam da i ja da trčim. Tad sam prvi put primetila da trčanje ima toliko poklonika.

Bilo je pokušaja da trčim sama, ali mi nije išlo. Počela sam naglo, naglo se umorila, zadihala, čini mi se srce mi htelo da iskoči na usta. I odustala sam, i rekla razočarano – ma nije trčanje za mene. To je teško i neizdržljivo.

A onda sam videla da je pokrenula novu grupu, grupu žena za trčanje. sheruNS. One trče zajedno. Viđaju se svake nedelje u 9 sati na keju i trče. Trče u društvu. Baš je to ono što mi treba. Trčanje i drušvtvo, a kej na dohvat ruke. Pa, ko se ne bi prijavio u grupu. To je bio jednostavno prirodan sled dođaja. I tako se nađoh u grupi sheruNS.

U ovoj grupi sam naučila da trčim. Da trčim, a da se ne zadišem odmah na početku i da se zbog toga zaustavim pa odustanem. Naučila sam da treba početi sa manjim distancama. Na primer, trčim 300 metara, a onda šetam 200m. I tako polako povećavam distancu trčanja. Sa 300 na 500, 800, na 1300. A kad je bilo 1300 mojoj sreći nigde kraja. Pa kako je to moguće da sam izdržala, ja koja sam samo pre par meseci na prvih 500 metara ispuštala dušu na keju, odustajala i govorila – Nije trčanje za mene. Neka trči ko može, ko je mlađi. Trčanje i ja smo posvađani. A kad sam pretrčala 2 300 metara bez pauze, prijavila sam se na maraton. A kad sam pretrčala 5000m, e, onda sam znala da ću moći da izdržim trku na maratonu.

I moram da kažem da svoje učešće na maratonu smatram velikim uspehom, prvo što sam za nepun mesec dana od obične početnice koja nije bila u stanju da istrči ni 300 metara a da se ne zadiše, za nepuni mesec dana sam trčala 5 km. I moram da kažem da ništa od toga ne bi bilo da nisam naišla na jednu divnu grupu žena koje su isto kao i ja gajile potajnu ljubav prema trčanju. Kojima je ovo isto kao i meni prvo trčanje. I koje isto kao i ja nisu znale da mogu i koliko mogu da trče. I koje su jedna drugu motivisale I ohrabrivale. U početku je bilo – hej danas sam pretrčala 800 metara. Bravo! Druga je pisala – danas sam pretrčala 1300. Super! I to se nekako prenosilo sa jedne na drugu. I sve smo odjednom mogle da pretrčimo 5 km. Čudno, ali istinito.

Trčanje mi je donelo svest da mogu da trčim. Da mogu da izdržim. Da mogu da pretrčim 5 km bez pauze. Zadovoljstvo sobom. Hej, pa ja to mogu! Saznanje da mogu i više. Saznanje da je trčanje upravo onaj vid rekreacije koji najviše odgovara mom temperamentu. Nikad nije dosadno. Nema onog zamaranja, dva koraka levo dva koraka desno, pa sve ispočetka, ponavljanje u nekoliko serija, kao što je uobičajeno u nekim drugim vidovima rekreacije, a koje vrlo brzo dosadi. U trčanju nema toga. Samo počneš i trčiš. I pustiš mašti na volju, pustiš da te noge same nose. I razmašeš se koliko hoćeš. Nikome ne smetaš a I ne zapinješ ni za koga. Nema zadržavanja, nema paženja na korake, nema onog pogrešila sam, ovo ne umem, pa stanem, pa gledam, pa hvatam korak, pa sam razočarana kako ne mogu, pa se onda samo vrtim ukrug, onako bezveze. Toga ovde nema, samo trčiš i ne možeš pogrešiti. Možeš samo sporije ili brže, zavisi kako se osećaš. I jedno I drugo jako prija. Nema zatvorenih sala, slabo provetrenih, zagušljivih, sparnih, u koje kako uđem počinje da mi se spava, ima samo staza po kojoj trčim i širina, prostor i vedro nebo. Ma milina. A svež vazduh, a sve miriše (moram reći kad sam počela da trčim intenzivno su mirisale lipe), pa bila je to dupla uživancija.

I vreme. Trčim kad mogu, kad imam vremena. Nema onog – danas moram, a ne ide mi se. Jednostavno određujem sama sebi vreme. Kad sam slobodna, kad sam raspoložena, kad imam potrebu, kad imam društvo. Sva je kako ja hoću. Kako mi odgovara.

I ono najvažnije kroz trčanje sam upoznala neke tako fine i drage osobe. Tako poztivne, tako pune podrške. Žene koje su me svo vreme hrabrile i onda kad sama u sebe nisam verovala. Davale mi energiju da istrajem, da mogu. Poznanstvo sa tim ženama nema cenu. Mi ne trčimo samo, mi se i družimo, igramo. Idemo da trčimo pored keja i na Frušku goru, Popovicu i Stražilovo. Jednostavno rečeno uživamo.

Šta se promenilo u mom životu od kada trčim? Sad znam da mogu da trčim. Sama ili u grupi. Svejedno. I jedno i drugo je odlično. Kad sam sama pustim mozak na pašu i noge da me same nose. A kad sam u grupi ja se kroz trčnje družim, ćaskam, I moram da priznam uvek imam više energije kad zajedno trčimo. Više i lakše trčim kad sam u društvu. Prosto i ne osetim umor, niti pređene kilometer, samo pamtim da mi je bilo lepo, da smo pričale o ovome, onome. I dođem kući sva zajapurena, umorna ali srećna.

I što je najvažnije i osnovno, umesto da osetim umor i pad energije posle trčanja, ja kao da dobijem novu snagu. Sve one svakodnevne poslove tipa kuvanje, spremanje, čišćanje uradim i sredim u jednom potezu. Sve bude sređeno tako brzo, tako efikasno, ma kao magijom odnešeno.I uopšte sam se pitala šta ljudi nalaze u trčanju. Kakvo zadovoljstvo. Ideš da trčiš i samo tako. I ko uživa u tome.

A sad znam da trčanje jeste zadovoljstvo. I sad znam da ću da trčim kako god se osećala.

Da, kad mi je dosadno – trčaću da se pokrenem.

Da, kad sam tužna i depresivna – trčaću da se razmrdam.

Da, kad sam besna – trčaću da se izduvam.

Da, kad sam srećna i raspoložena – trčaću iz zadvoljstva, zato što mi je lepo.

I kako god se osećala ili iz bilo kog razloga trčala, znam da će mi uvek biti fino, a i salo, nadam se, oko kojeg i počela cela ova zavrzlama sa trčanjem, nadam se da će brže da nestane, hahahaha:)))

***

Tu su još i Agi, moja najdavnija trkačka drugarica, Dragana, Aleksandra, Jasminka, Selena… Bile su sa nama i Brankica, Mirjam, Snežana, još jedna Dragana. Obećavale su da će doći i Slađana i Sara, valjda će. Dobrodošle i vi, ako ste sada motivisane.

Dogovaramo se ovde, na grupici she ruNS. Družimo se nedeljom, od 9:00, na novosadskom keju, sastajemo se kod mornarice, na početnoj desnoj tački trim staze, kada gledate prema Dunavu.

I nije važno koliko smo spore, važno je da smo brže od svih onih koji sede!

2013-07-07 09.23.19

Print Friendly, PDF & Email
Share.

About Author

Osnivač, autorka i urednica Mooshema.com. U slobodno vreme ovde, negde s porodicom, u kuhinji, u teretani ili na stazi, u radno vreme bilo gde odakle može da se radi kopirajting, analitike, strategije i konsalting na društvenim mrežama, kao i društveni aktivizam.

10 Comments

  1. “Ali sam postala i dosadna, svima govorim „Znaš, ja trčim“ ” Ovo i ja radim!! :)))) dobro je da vidim da nisam jedina

    Krenula sam i ja da trcim pre desetak dana, i vec me je uhvatila trkacka euforija. I vec vidim kako mi se misli menjaju iz: palacinke… kafica… spavanje.. u – trka.. 10km.. krug oko Ade.. maraton! Hehehe, dosadna sam i sebi i drugima, al bas me briga 😛

    Pozdrav za sve one koji se nakane da ustanu sa fotelje i ne sacekaju da vide kako ce im se serija zavrsiti, obuju patike, i nekako prevale preko praga da trce!

  2. Aleksandra on

    Pratim redovno blog, ali retko komentarisem, sad moram 🙂

    Vec mesecima se borim sa svojim “demonima” i vec sam izlizala sve izgovore tipa, kako cu, nemam snage, nemam kondicije, pukle mi patike, nemam vremena, nemam para i ostalo, sto verujem da svi sebi govorimo. A onda me je za vikend prijateljica priupitala kako sam to odjednom bez povoda ostavila cigarete, jel me neko naterao, moj odgovor je bio samo, kliknulo mi je. I tog momenta sam u dubini duse znala da mi je kliknulo i za vezbanje!
    Krenula sam lagano, 15 minuta zagrevanje kod kuce, 500 metara brzog hoda do Kosutnjaka, dve serije po 10 vezbi na svim spravama, 500 metara brzog hoda do kuce.
    Sledece nedelje se spremam da krenem da trcim, svojim tempom, koliko mogu, po malo, kao sto ste i vi krenule!
    Zao mi je sto ste preko reke, pa ne mogu da vam se pridruzim, ali ako ima onih sa ove strane reke, rado bi se druzila sa “zenama” 🙂

    • Bravo! Kreće se polako, prvim korakom i može da se stigne – ihaj! A ko ne krene, neće ni znati za šta je sve sposoban 🙂

  3. Za sve u životu treba taj KLIK. Od njega SVE počinje. Da mi ga je naučiti “klikirati” kad god mi zatreba… 🙂
    Cure samo naprijed, super ste. I dobra mi je ta fora: “… bitno da smo brže od onih koju sjede!” 🙂

  4. Svaka cast za vas, samo napred.
    Tanja tebe pratim dugo i uvek nesto nadjem da naucim od tebe. Ja sam pre 5 meseci krenuo sa biciklom, promenom ishrane, i evo me sada sa 20 kg manje (od 118 na 98). Ovih dana sam poceo i da trcim.
    Najvaznije mi je da sam poceo da menjam sebe.
    Pozz

  5. leptiric on

    Nemam izgovor…imam vremena, imam volju, ali šta da radim kada imam velike grudi. Bacila sam silan novac na specijane “držače gornjeg dela tela”, ali i dalje mi je loše pri trčanju, aerobiku, plesu…a nedovoljno mi je plivanje i hodanje. Da ne kažem kako izgledam kao da sam 3 broja veća od osoba iste gradje koje imaju manje grudi od mene. Ima li neko savet ?

    • Uf, mogu da mislim kakav bi to mogao da bude problem 🙁

      Pogledaj ove savete, možda dobiješ neku ideju i saznaš nešto što još nisi probala. Ako ti je ovo prava adresa, mogla bih da ti pošaljem link na dilera za neke grudnjake koji drže kao da si armirana (ne bih da reklamiram javno).

Šta ti misliš? Reci! [Komentarisanjem na ovom blogu, saglasni ste sa Uslovima korišćenja]

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.