Mooshette, the Real Force!

Otkad trčim, dobila sam mnogo pozitivne energije. Uvek ima nekog ko je spreman da ide na trčanje, a nije mi teško ni sama da odem do keja na brzih 5km.

Dragoslava Petrović, diplomirani inženjer poljoprivrede, radi kao tehnički sekretar u Pozorištu mladih (42)

Šta me je motivisalo da se priključim grupi, postoje dva jasna razloga za to:

prvo – uvek sam bila naklonjena nekom vidu rekreacije.

drugo – prosto i jednostavno rečeno, inficirana sam virusom koji se u narodu zove Tanja Vehovec, kako reče jedna od naših drugarica sa trčanja.
Već jedno duže vreme sam išla; da li na aerobik, da li na pilates, bilo je tu i pokušaja zumbe, uglavnom, to me ispunjavalo donekle.

Jedno vreme mi se sviđalo ali onda mi je bivalo sve dosadnije i dosadnije. Možda zato što je prošla zima i prosto lepo vreme i sunce mamilo da se izađe napolje. Počeo mi je smetati zatvoren prostor i zagušljive sale sa gomilom žena gde zapinjemo jedna za drugu dok vežbamo. Počelo me smarati dva koraka levo, dva koraka desno, to odbrojavanje do deset, pa onda sve ispočetka u tri serije. Jednostavno mi dosadilo. A i to skidanje kila i zatezanje nije baš sjajno, nisam primetila bogzna kakvu promenu. Htela sam nešto intenzivnije, nešto energičnije. Nešto što će me pokrenuti, naterati da se oznojim i da dam maksimum od sebe.

Baš u to vreme kad sam se osećala tako, da tako kažem spremna za promene, počela sam da čitam Tanjine objave na Fejsbuku. Primetila sam da se aktivno bavi trčanjem. Bila je neka akcija BEL hospice. Svaki dan je objavljivala svoje podatke o pretrčanim kilometrima, potrošenim kalorijama, o humanitarnoj akciji, a ja svaki dan čitala i oduševljavala se. I videla sam da ona trči, i to ozbiljno trči. I sinulo mi je kroz glavu – trčanje! To je ono što bi mi prijalo u ovom trenutku. A uzevši u obzir i činjenicu kako izgleda, kako je doterala liniju do savršenstva, kako se zategla, kako se podmladila, kako je srećna i vesela i kako se odlično druži sa ogromnim brojem ljudi koji isto kao i ona trče, jednostavno sam prepoznala tu energiju i poželela da budem deo njih. Poželela sam da i ja da trčim. Tad sam prvi put primetila da trčanje ima toliko poklonika.

Bilo je pokušaja da trčim sama, ali mi nije išlo. Počela sam naglo, naglo se umorila, zadihala, čini mi se srce mi htelo da iskoči na usta. I odustala sam, i rekla razočarano – ma nije trčanje za mene. To je teško i neizdržljivo.

A onda sam videla da je pokrenula novu grupu, grupu žena za trčanje. sheruNS. One trče zajedno. Viđaju se svake nedelje u 9 sati na keju i trče. Trče u društvu. Baš je to ono što mi treba. Trčanje i drušvtvo, a kej na dohvat ruke. Pa, ko se ne bi prijavio u grupu. To je bio jednostavno prirodan sled dođaja. I tako se nađoh u grupi sheruNS.

U ovoj grupi sam naučila da trčim. Da trčim, a da se ne zadišem odmah na početku i da se zbog toga zaustavim pa odustanem. Naučila sam da treba početi sa manjim distancama. Na primer, trčim 300 metara, a onda šetam 200m. I tako polako povećavam distancu trčanja. Sa 300 na 500, 800, na 1300. A kad je bilo 1300 mojoj sreći nigde kraja. Pa kako je to moguće da sam izdržala, ja koja sam samo pre par meseci na prvih 500 metara ispuštala dušu na keju, odustajala i govorila – Nije trčanje za mene. Neka trči ko može, ko je mlađi. Trčanje i ja smo posvađani. A kad sam pretrčala 2 300 metara bez pauze, prijavila sam se na maraton. A kad sam pretrčala 5000m, e, onda sam znala da ću moći da izdržim trku na maratonu.

I moram da kažem da svoje učešće na maratonu smatram velikim uspehom, prvo što sam za nepun mesec dana od obične početnice koja nije bila u stanju da istrči ni 300 metara a da se ne zadiše, za nepuni mesec dana sam trčala 5 km. I moram da kažem da ništa od toga ne bi bilo da nisam naišla na jednu divnu grupu žena koje su isto kao i ja gajile potajnu ljubav prema trčanju. Kojima je ovo isto kao i meni prvo trčanje. I koje isto kao i ja nisu znale da mogu i koliko mogu da trče. I koje su jedna drugu motivisale I ohrabrivale. U početku je bilo – hej danas sam pretrčala 800 metara. Bravo! Druga je pisala – danas sam pretrčala 1300. Super! I to se nekako prenosilo sa jedne na drugu. I sve smo odjednom mogle da pretrčimo 5 km. Čudno, ali istinito.

Trčanje mi je donelo svest da mogu da trčim. Da mogu da izdržim. Da mogu da pretrčim 5 km bez pauze. Zadovoljstvo sobom. Hej, pa ja to mogu! Saznanje da mogu i više. Saznanje da je trčanje upravo onaj vid rekreacije koji najviše odgovara mom temperamentu. Nikad nije dosadno. Nema onog zamaranja, dva koraka levo dva koraka desno, pa sve ispočetka, ponavljanje u nekoliko serija, kao što je uobičajeno u nekim drugim vidovima rekreacije, a koje vrlo brzo dosadi. U trčanju nema toga. Samo počneš i trčiš. I pustiš mašti na volju, pustiš da te noge same nose. I razmašeš se koliko hoćeš. Nikome ne smetaš a I ne zapinješ ni za koga. Nema zadržavanja, nema paženja na korake, nema onog pogrešila sam, ovo ne umem, pa stanem, pa gledam, pa hvatam korak, pa sam razočarana kako ne mogu, pa se onda samo vrtim ukrug, onako bezveze. Toga ovde nema, samo trčiš i ne možeš pogrešiti. Možeš samo sporije ili brže, zavisi kako se osećaš. I jedno I drugo jako prija. Nema zatvorenih sala, slabo provetrenih, zagušljivih, sparnih, u koje kako uđem počinje da mi se spava, ima samo staza po kojoj trčim i širina, prostor i vedro nebo. Ma milina. A svež vazduh, a sve miriše (moram reći kad sam počela da trčim intenzivno su mirisale lipe), pa bila je to dupla uživancija.

I vreme. Trčim kad mogu, kad imam vremena. Nema onog – danas moram, a ne ide mi se. Jednostavno određujem sama sebi vreme. Kad sam slobodna, kad sam raspoložena, kad imam potrebu, kad imam društvo. Sva je kako ja hoću. Kako mi odgovara.

I ono najvažnije kroz trčanje sam upoznala neke tako fine i drage osobe. Tako poztivne, tako pune podrške. Žene koje su me svo vreme hrabrile i onda kad sama u sebe nisam verovala. Davale mi energiju da istrajem, da mogu. Poznanstvo sa tim ženama nema cenu. Mi ne trčimo samo, mi se i družimo, igramo. Idemo da trčimo pored keja i na Frušku goru, Popovicu i Stražilovo. Jednostavno rečeno uživamo.

Šta se promenilo u mom životu od kada trčim? Sad znam da mogu da trčim. Sama ili u grupi. Svejedno. I jedno i drugo je odlično. Kad sam sama pustim mozak na pašu i noge da me same nose. A kad sam u grupi ja se kroz trčnje družim, ćaskam, I moram da priznam uvek imam više energije kad zajedno trčimo. Više i lakše trčim kad sam u društvu. Prosto i ne osetim umor, niti pređene kilometer, samo pamtim da mi je bilo lepo, da smo pričale o ovome, onome. I dođem kući sva zajapurena, umorna ali srećna.

I što je najvažnije i osnovno, umesto da osetim umor i pad energije posle trčanja, ja kao da dobijem novu snagu. Sve one svakodnevne poslove tipa kuvanje, spremanje, čišćanje uradim i sredim u jednom potezu. Sve bude sređeno tako brzo, tako efikasno, ma kao magijom odnešeno.I uopšte sam se pitala šta ljudi nalaze u trčanju. Kakvo zadovoljstvo. Ideš da trčiš i samo tako. I ko uživa u tome.

A sad znam da trčanje jeste zadovoljstvo. I sad znam da ću da trčim kako god se osećala.

Da, kad mi je dosadno – trčaću da se pokrenem.

Da, kad sam tužna i depresivna – trčaću da se razmrdam.

Da, kad sam besna – trčaću da se izduvam.

Da, kad sam srećna i raspoložena – trčaću iz zadvoljstva, zato što mi je lepo.

I kako god se osećala ili iz bilo kog razloga trčala, znam da će mi uvek biti fino, a i salo, nadam se, oko kojeg i počela cela ova zavrzlama sa trčanjem, nadam se da će brže da nestane, hahahaha:)))

***

Tu su još i Agi, moja najdavnija trkačka drugarica, Dragana, Aleksandra, Jasminka, Selena… Bile su sa nama i Brankica, Mirjam, Snežana, još jedna Dragana. Obećavale su da će doći i Slađana i Sara, valjda će. Dobrodošle i vi, ako ste sada motivisane.

Dogovaramo se ovde, na grupici she ruNS. Družimo se nedeljom, od 9:00, na novosadskom keju, sastajemo se kod mornarice, na početnoj desnoj tački trim staze, kada gledate prema Dunavu.

I nije važno koliko smo spore, važno je da smo brže od svih onih koji sede!