Da li naša deca zaista moraju da jedu brzu i najgoru hranu kada su u školi?
Ne spada li u deo obrazovanja danas i učenje o zdravim navikama u ishrani?
Zašto se u našim školama prave kantine i trafike koje isključivo prodaju brzu hranu, koju deca kupuju ponekad i sa isteklim rokom trajanja, a bez fiskalnog računa? Ko kontroliše ta đubrišta? (dobro, hajde, ovo je moje lično nerviranje)
Kolika je odgovornost škola, a kolika nas, kao roditelja, pa da naša školska deca danas neće od sramote da nose zdraviju užinu od kuće, jer ne žele da se razlikuju?
Zašto je junk food danas u školi ono što mora da se jede jer tako jedu i druga deca?
Mama, a šta drugo da jedem? – koliko vas je to puta dete upitalo, kada ste ga savetovali da za pare za užinu kupi ipak nešto zdravije i hranljivije?
Juče mi je jedan običan odlazak u školu za vreme školskog odmora surovo otvorio oči. Zabeležila sam to na fan stranici Mooshema. Povela se ozbiljna rasprava, sa pregršt komentara, i sa dovoljno zabrinutih roditelja koji bi da učestvuju u nekoj promeni. Ispada, zapravo, da mi roditelji imamo mišljenje o tome, ali da smo nemoćni da nešto menjamo.
Među mnogim pametnim komentarima, našao se i jedan koji je pokazao da je drugačija škola moguća. Ljubica je kratko prokomentarisala da u njenoj školi postoji pravilo o ishrani i u zgradi, i krugu škole, i da ga bez napora i prisile svi poštuju, od dece do roditelja. Šta, šta, gde, kako? odmah sam pitala. U Danskoj. Eto gde, i eto kako.
Ljubica radi kao nastavnik u jednoj osnovnoj školi u Danskoj, zemlji, kako ona svedoči, gde je svest o uticaju ishrane na koncentraciju kod dece na zavidnom nivou.
Pazite: svest. o. uticaju. ishrane. na. koncetranciju. kod. dece.
Pa, ko prvi o tome mora da misli? Oni, čiji uspeh rada zavisi od te koncetracije dece!
I, ko to prvi menja? Onaj koji je zadužen za uspeh prenošenja znanja na koncentrisanu decu – škola!
Ljubica jednostavno komentariše kako škola igra bitnu ulogu u formiranju ličnosti, pa samim tim deo odgovornosti oko toga šta je prihvatljivo da se jede i pije u školi, pored roditelja, imamo i mi, odrasli, u školi.
Evo kako je to počelo i kako to izgleda. Ljubica kaže ne zna sa sigurnošću da li još neka škola ima sličnu praksu, ali je sasvim moguće da su i jedina takva škola u zemlji. Dakle, nije to neki nacionalni program, direktiva ili deo reforme školstva, ovo je incijativa jedne škole koja je promenila stvari.
Ljubica nam kaže:
[blockquote]Sve je, naravno, počelo od našeg zapažanja da su deca posle odmora u školi, za vreme kojih idu do obližnjeg supermarketa i ‘tovare’ se junk hranom i pićem, gotovo nemoguća za rad – koncentracija pada, energija takođe, kao i nezainteresovanost za bilo kakvu aktivnost na času.Tako smo moje kolege i ja smislili način da pomognemo i deci i roditeljima (a i nama): Napisali smo naša očekivanja što se tiče konzumiranja hrane za vreme boravka dece u školi: nije dozvoljeno konzumirati junk hranu i piće u zgradi škole. Ako učenik ne poštuje to pravilo, nastavnik može hranu i piće da ukloni (prizvoljno: baci, skloni, itd).
I učenici i roditelji su obavešteni o politici zdrave ishrane u školi na početku školske godine i polemike oko toga nema. I, evo, već 3. godinu zaredom…
Kakva su iskustva i rezultati? Mi smo uradili šta smo mogli što se naše odgovornosti kao nastavnika tiče. Prvenstveno je bitan signal koji škola kao institucija šalje. Saglasno sa tim, i mi odrasli moramo da se ponašamo kao modeli. Pa tako koleginica koja inače pije koka-kolu, u školi pije samo vodu. ‘Žrtava’ ima sa obe strane 🙂
Ovaj naš pokušaj nismo osmislili kao neku silu ili pretnju, već kao pokazivač pravca zdravog života koji je jako bitan. Ima dece kojima je to pomoglo da smanje naviku konzumirnaja junk hrane, a ima i onih koji i dalje trče do obližnjeg supermarketa, i za novac za užinu kupuju čips, keks, gazirana ili energetska pića, i konzumiraju ih – ali ne u školi.
Ovo je moje iskustvo iz jedne dobre danske obične osnovne škole…[/blockquote]
Pa, šta kažete? Ovo ne deluje kao represevna mera koja može da proizvode kontra-efekte, već kao glas razuma i aktivno učešće škole u sveobuhvatnom obrazovanju. Ili?
Da li bi se kod nas našla makar jedna škola koja bi prepoznala važnost uticaja hrane na koncentraciju i učenje kod dece?
Možemo li to da pokrenemo, ne čekajući ministarstva obrazovanja ili sporta, sami, kao roditelji i nastavnici?
7 Comments
Odlican tekst! Ja sam imala priliku da vidim skole u Finskoj-sve imaju kantinu. Kantine su dotirane jednim delom od strane drzave a jednim delom se obrok placa. Obrok je zdrav, ukusan, moze se voce uzeti itd..deca imaju sa strane jedan veliki papir gde mogu da upisu sta bi zelela da se sprema u narednim danima,a sta ne zele. Takodje, obroci se spremaju na licu mesta u kuhinji, a ne dovoze od kompanija sa strane..Logistika je znatna, ali ipak bi poboljsala znatno kvalitet i zivota i ucenje dece u skolama. Takodje, ne samo skola/ministarstvo/roditelji, vec i lokalna zajednica/opstina treba da reaguje u ovim slucajevima, da se ogranici otvaranje fast foodova i pekara u blizini skola..
Opasno je sad, kad pominješ Finsku, pa će odmah neko reći da mi nismo Finska 😀
“Da sam ja neko”… ja bih, kao što ne smeju da se otvaraju kockarnice u blizini škola, uvela zabranu otvaranja makar groznih trafika i vending mašina po školama. Pa, redom 🙂
Apsolutno tacno, ali novac je poslednja stvar koja nama fali ( ovo ce dobiti mnogo vacija, znam..). Inicijativa, promena svesti, akcija..sve je ispred:)
Odlicna je ideja da se roditelji pobune, polako dolazi vreme kada skole moraju da pitaju savet roditelja za mnoge stvari, ne samo za jedinice i pare za krecenje. Nije lako, niti ce biti lako ko zapocne tu borbu, ali sam uverena da rezultati nece izostati.
Tekst jeste odlican,ali isto tako mnogi roditelji koji su pobornici zdrave ishrane u skolama,isto su tako gojazni i jedu nezdravo.Mislim da ovim cesto roditelji hoce da prebace odgovornost sa sebe na nekoga drugog,s obzirom da ne stizu da spremaju zdrav rucak i veceru kod kuce.Mnogi roditelji su i suvise lenji da deci sami naprave taj isti dorucak,pa im linijom manjeg otpora daju novac,okrenu glavu i bave se svojim problemima.Ili kao moja sestra od tetke koja detetu ne daje cokoladu,a ona se sakrije i prozdere 100gr. ko od sale.Nije da se hvalim,ali decu sam naucila da prave dorucak sa kvalitetnim hlebom iz lokalne pekare,novac dobijaju ali im je uvek podvuceno da za to kupe nesto pametno,ali ako bas kriziraju,nesto iz pekare,zasto da
ne.U nasoj kuci uvek imamo kuvan rucak sa mesom i povrcem,vecera po slobodnom izboru,ali s obzirom da brizljivo biramo sadrzaj frizidera,moraju da jedu zdravo.I naravno,razno voce za uzinu.Mislim da se navike sticu u kuci,a za one male slabosti poput cokolade i pekare(ponekad) postoji lek,a to je sport.Zato pozdravljam sve roditelje i sa promenama krenite prvo od svoje kuce.
Moram da priznam da nikada nisam srela gojaznog pobornika zdrave ishrane, osim ako nije na taj način priznavao da mu je potrebna pomoć, što je legitiman način a pokuša da promeni svoje navike u ishrani.
Postovana Mooshema,
“gojazne pobornike zdrave ishrane ” srecem svaki dan.S obzirom da radim sa gomilom zena,sve one koje vam drze predavanje o tome kako treba i sta treba da se jede uglavnom su debele,a oni vitke cute i gledaju svoja posla.Svaka cast na savetima i odlicnim vezbama koje ste objavili,sve sam ih isprobala juce.A s obzirom da dobro izgledate,i da ste to postigli svojim radom,imate svako pravo da komentarisete.
Ja da radim s gomilom žena koje ti sole pamet o zdravoj ishrani, čudotvornim mineralima za dugovečnost, novim otkrićima primene sode bikarbone na ten i struk, najnovijim uspešnim dijetama po mesečevim menama i položaju suncokreta, i o svemu onome što prenose portali za žene koji po difoltu pretpostavljaju da smo sve glupe, načisto bih pošandrcala :-))
Istina, ja nikad izvan ovog bloga nikome ne solim pamet, osim ako ne zatraži. Zato i pišem, čovek može uvek da pronađe blog, a može i da ga ignoriše.