Čoveku koji je sudio o meni na stazi za trčanje,
Video sam tvoj Facebook status o mom putovanju i o meni. Opisao si me kao debelog na stazi i trebalo je valjda da poslužim kao inspiracija, nakon nešto malo uvreda. Tvoj status je postao viralan.
Nego, da ti ja kažem šta mislim o tvom postu…
Pre svega, savetovao bih ti da uopšte ne sudiš o meni. Potpuno si naopačke razumeo moj put. Moje putovanje nije počelo pre 12 dana. Počelo je pre više od godine. Video si me sa 135 kila, ali ono što ne znaš, to je da sam imao preko 190. Tada nisi mogao mogao da me vidiš, jer sam bio suviše postiđen da bih trčao pred drugima. Pa bih došao na ovu stazu kada nema nikoga. Ponekad bih samo hodao par minuta. Nekada i cela četiri. Sve je počelo kada sam prvi put istrčao 48 sekundi. Da, merio sam. Da, bilo je uznemiravajuće. I, da, obećao se sebi da mi se to više nikada neće ponoviti.
Kada sam imao skoro 200 kg i odlučio da se obavežem da ću promeniti svoj život, budio bih se i gledao se u ogledalo. Mogao sam da pronađem najmanje 100 ružnih stvari na sebi. Svi opisi kojima si me ti opisao… bio sam još uvredljiviji prema sebi.
A onda, kada sam izgubio nekoliko kilograma, pogledao sam se ponovo u ogledalo. Nisam gledao svoje telo. Gledao sam sebe u oči. Video sam odlučnost i video sam ličnost. Video sam čoveka koji nije želeo da bude inspiracija nikom drugom, osim sebi. Ja sam sebi bio taj čovek.
Ceo tvoj post me beskrajno vređa. Ja nisam jeo grickalice u po noći, ili pio pivo. Ti verovatno misliš da svi debeli ljudi to rade. E, pa, ne radimo svi. Ja jedem bolje od većine onih koji imaju 135 kila. U stvari, nisam popio piće više od dobrih 20 godina.
Ja spuštam pogled, zato što primećujem kako non-stop buljiš u mene. Ne želim da ti pružim to zadovoljstvo da me pogledaš u oči. Postoje ljudi koje mene podržavaju. Ne oni koji prave fikciju od mog života.
Takođe, ne slušam muziku zato što sve čujem. Čujem i smeh i kikotanja. To nikada nema veze sa mnom, osim što ima uvek. Bio sam gojazan ceo svoj život. I nisam uvek nosio povez preko očiju.
Nema nikakve mantre koja mi prolazi kroz glavu. Kada trčim, glava mi je čista. Nisam ni ljut ni srećan. Tu sam da ispunim zadatak. Dobar sam u tome.
Zaludeo si ljude na Facebooku, ali mene ne možeš. Ne poštuješ ti moje putovanje, jer ne znaš ništa o tome. Svoju priču sam ispričao hiljadama ljudi. Saznao sam da sam inspirisao mnoge od njih. Ne zbog načina na koji trčim, već zbog toga kakav sam čovek. Ne zbog toga što sam smršao 100 kila, već zbog reči koje sam nosio u sebi godinama.
Mnogi od nas smo bili u koži te osobe o kojoj drugi sude, pa nas onda pretvore u neku tamo inspirativnu priču. O meni su sudili u teretani kad sam imao 180. Smejali su mi se u pekari kad sam imao 135 a, iskreno, bio sam ista osoba i sa 200 kilograma i sada sa 88.
Ljudima sada govorim da gubljenje viška kilograma ne treba da se desi da bismo sebe više voleli. Tako sam ja na početku pogrešio.
Zato, sledeći put kad me sretneš na stazi za trčanje, učini sebi uslugu. Skreni pogled. Ja nisam onaj koji sam bio. Ne želim da budem ni tvoja inspiracija, ni tvoja motivacija.
Ja sam trkač. Bio sam trkač sa 200 kila, trkač sam i sada.
A trkači rade jednu stvar.
Trče. Ne pišu o drugim trkačima.
Pozdrav,
Prevela i prilagodila Tanja Vehovec
***
Autor ovog odgovora piše jedan od najpopularnijih blogova na engleskom jeziku o svom putu from fat to fit. Tokom svog putovanja je smršao više od 100 kilograma i od čoveka koji nije mogao da urinira stojećki zbog svoje debljine, stigao do stesanog mišićavog čoveka. Njegov about, pogledajte, veoma impresivan put. Pismo je nastalo kao odgovor na viralno pismo “Dear fatty” koji su domaći mediji preveli i preneli kao pismo debeloj devojci (klikni na link ako ne znaš na šta se odnosi odgovor).
Nateralo me je da razmislim. “Pismo debeloj” je zapravo i kod nas veoma toplo primljeno. Ljudi su ga uglavnom shvatili kao inspiraciju, bez obzira koliko kilograma imaju, trče li, ili ne. I meni je bilo veoma milo, posebno zbog tog preokreta, tog momenta prevaranog očekivanja nakon “you fucking rock”, obrt koji karakteriše vešte zanatlije pisanja. Mislim da smo svi naseli na taj deo.
Ali, čekaj! Ako mi, vitki i fit, ili ne tako debeli, možemo oduševljeno da tapšemo ovom tekstu, kao da ulazimo u neko savezništvo u kojem skidamo sa sebe teret nadmoći naših tela, discipline ili genetike, ili peremo svoje primisli i osuđivanja koja su nam ponekad prolazila kroz glavu kada smo se našli na istoj stazi s oznojanim debeljkom za kojeg smo pomislili da će se svakog časa srušiti — ko smo mi, ipak, da procenjujemo druge, ili sudimo nešto o nekome, kada nikada nismo bili u toj koži? Vidiš, ovaj ex debeljko kaže, tj. primećuje, veoma mudro i nekako s pravom uvređeno: “trebalo je da budem inspirativan, nakon nešto malo početnih uvreda“. Kad apstrahuješ zanatliju iz tog posta adresanta, da li ugledaš da je pismo zapravo – veoma uvredljivo prema adresatu. Ili?
Baš bih volela da saznam kako vi sada, u kontekstu ovog odgovora i jedne druge a lične perspektive, takoreći iz prve ruke primaoca pisma, s pokrićem, vidite celo to viralno pismo i taj efekat, kao sociološki fenomen? Inspiracija ili nipodaštavanje umotano u oblandu dobre namere?
[divider]
Odluka da pratiš ovaj blog na Facebooku je možda najbolja odluka koju ćeš doneti u životu. Posebno ako su i ostale bile užasne.
[divider]
14 Comments
Sjajno pismo.
Odlučujem da ne želim da budem uvređena njime. Jednostavno, svako ima slobodu da odluči da li će ga ono povrediti ili ne. Odlučujem da je i moja sloboda i pravo da biram sopstveni put u životu, pa i odnos prema mišljenjima drugih. Svi imamo slobodu da mislimo, pa tako i slobodu da prihvatamo ili ne prihvatamo mišljenje drugih. U ovom slučaju sloboda je divna stvar ali uplaši jer se radi i odgovornosti. Teži put, prihvatiti odgovornost za sopstvena činjenja. Lakši put, osuditi pokušaje drugih.
Ja ne verujem da je ovaj koji je napisao “pismo debeloj” imao lošu nameru, verovatno je hteo da podrži.
Ali ima note “i debeli trče”. A zašto ne bi? (Pozitivna) diskriminacija?
Lično, ne verujem da bih ikada dobila poriv da napišem pismo debeloj. Baš kao što ne pišem ni mršavima.
Ali da pomislim svaka čast kad vidim da se neko kome je realno teže ipak trudi, pomislim.
mislim da je ovaj drugi preterao…
Ja sam debela i meni je prvo pismo odvratno uvredljivo! Nisam više debela kao što sam bila, smršala sam 20 kilograma, ali sam još uvek debela. Ja sam ONA DEBELA za sve koji me prvi put vide.
Znate li kako je strašno smršati čak 20 kila, otići u prodavnicu da sebe nagradiš i konačno sebi nešto pristojno kupiš jer više ne moraš da se oblačiš na gumu, i čuti komentar: a vid ovu debelu.
Nemoj ti meni posle da pričaš, you fucking rock! Video si me na stazi za trčanje, dahćem i znojim se, jedva odvajam noge od podloge, sve se na meni trese, obrazi mi se tresu, sve zajedno ti je to ili odvratno, ili smešno, ali si odlučio da me pomaziš sa you fucking rock i na taj način, kao podržiš. Nemoj me više podržavati, ja ću to sama. Sama sam se ugojila i sama ću nekako to sve istrčati.
tačno razumem šta je ovaj Toni u svom odgovoru napisao: ne znate ništa o nama, imate svoj sud o nama, pa – NEMOJTE SUDITI O NAMA.
Zvuči mi kao da autor drugog teksta ima kompleks…
Moj utisak o prvom tekstu je da je na početku nabrojano sve što ljudi inače misle kada vide gojaznu osobu (uopšte, a kamoli kako trči), a ne da je to mišljenje autora/pojedinca. Iskreno, ne dotiče me nijedan, manje ili više, nego što bi i da sam mršava.
Sigurno da ima kompleks. Laž je da nemaš kompleks kada si debeo. Imaš kompleks i kada skineš 20 kg, jer si za okolinu još uvek predmet podsmeha i nipodaštavanja. Ja verujem da ću imati kompleks i kada skinem preostalih 15 viška. Kompleks ostaje 🙁 i ne smanjuje se ako ti neko zove debeljkom, bez obzira da li će ti posle reći you fucking rock!
Žao mi je što je tvoja okolina takva i što sve toliko utiče na tebe 🙁
Nadam se da će uspeti da u tebi vide kvalitetnu osobu, a ne površnost fizičkog izgleda…
Ja sam izgleda imala više sreće, smatram da nemam kompleks zbog svoje gojaznosti i okolina me ne osuđuje… jedino što se brinem zbog zdravlja. Čak i kada nazovem nekog i objašnjavam mu ko sam, uvek kažem: “Ona debela” i osećam se jednako kao da sam rekla ona plavuša ili ona šatirana, plavooka, našminkana, u štiklama itd… Čak imam utisak da je drugima neprijatno. Meni nije. Dobro se osećam u svojoj koži, ali svakako želim da smršam. Hoćeš li da podeliš sa nama kako si se ti rešila svojih 20 kg viška? 🙂
A koliko ti imaš još da smršaš?
Ja sam bukvalno smršala na ovom blogu, preko programa 30 dana. Prvi mesec sam se držala toga, ne skroz, ali koliko god sam mogla, i skinula skoro 7 kg. To se videlo. To su dve konfekcijske veličine. I to me je pokrenulo.
Onda sam sam nastavila da jedem sve normalno, sve što je prirodno, bez šećera i pica, sa ponekim hlebom, nisam dramila oko ishrane, samo sam jela (i još uvek jedem) isključio ono čemu vidim sve sastojke, tako sam sebe usmerila. Jedem i voće i krompir, i meso i žitarice, jedino što ne jedem između obroka i više ne kupujem sladoled, keks ili kolu…
I hodala sam, hodala, hodala, dokle god nisam uspela da potrčim.
Idem u teretanu, dižem tegove, izađem napolje i trčim, sednem na biciklu. Kad sam gladna a znam da nema razloga, ustanem i promenim mesto, izađem napolje ako mogu i prođe me.
Ovaj blog mi je puno, puno pomogao, sve mi je pomogao <3
Bravo i javi se kad stigneš do cilja, obavezno!
Imam oko 20 kg viška, koji stoje… nije dovoljna samo fizička aktivnost, i ishranu moram korigovati. Svaka ti čast, samo nastavi! I glavu gore, ko gleda kako izgledaš i po tome “sudi o tebi” nije te vredan!
Ovaj blog je sjajan, slažem se 🙂
Hmm… svako ko je iole iskusniji u vežbanju (ne samo vežbanju, već toj celoj fitness priči), zna da nikada ne treba komentarisati kako neko trenira i kako neko jede. Zlatno pravilo koje se nauči vremenom je: “gledaj svoj trening, gledaj svoj tanjir, ne sudi”.
Čini mi se da je autor prvog teksta sebi dao malo više za pravo, iako ne sumnjam da mu je namera bila dobra. Najlakše se skuckati status na FB. Osmisliti “linkbait” naslov koji će da privuče pažnju. “Trijumfovati” pričom o inspiraciji i divljenju nekoj osobi.
Znate šta je teško? Prići toj osobi i pitati je za njenu priču.
Meni je lično zasmetao taj pomalo elitistički pristup autora prvog teksta. Da, njega je ta druga osoba inspirisala, ali iz potpuno pogrešnih razloga. U njoj ne vidi ljudsku osobu, sa svim manama i vrlinama, već samo gojaznu osobu koja trči i bori se za nešto. Kada prvi put u životu vidiš neku osobu i instinktivno je etiketiraš kao “debelu”, a sam činiš deo te “fitness” branše, jasno je. Čist elitizam. A onaj “twist” sa “you fckng rock” nije ništa drugo nego odraz samoljublja i “milosti” autora. Kao, “debeli, ovo, ono…” a na kraju “super si ti, svaka čast”. Mislim da je autor drugog teksta to jasno namirisao.
Postoji elitistički pristup u prvom pismu, i ja sam ga osetila.
Ali, hajde predloži da trčite zajedno, uradi nešto konkretno, e, pa to je već podrška i inspiracija.
Mislim da nijedno od ova dva pisma nije uvredljivo, naprotiv. Vrlo je podstrekacko, u smislu “ti to mozes! ne odustaj nikada, sta god da ti kazu i kako god da te posmatraju!”. To su samo razlicita vidjenja, pa i osecanja o istoj stvari. Kao neko ko se citav zivot muci s kilogramima, a pritom je okruzen lepim i zgodnim ljudima, sto u porodici, sto medju prijateljima i ljubavima, znam kako je tesko boriti sa pritiscima drustva i imati komplekse zbog svog izgleda. Da je lako i da smo isti, svi bi bili zgodni. Ili pametni.:) Ali nismo. Kao sto neko ima problem sa kozom, kosom ili zubima, tako neko ima problem i sa kilogramima. Ali hvala Bogu, postoje ljudi koji nas vole i prihvataju kakvi jesmo, i ne osudjuju nas zbog toga sto jesmo, a jos vise hvala na onima koji nas podrzavaju u nasim naporima da budemo to sto zelimo da smo.
Na kraju, ove dve poruke shvatam kao inspiraciju, pa i motivaciju, a ne kao vredjanje, bez obzira koliko me to pogadjalo. Jer sam bila, i jesam, na mestu i jednog i drugog.
A osobama koje se podsmevaju onima koji imaju neki fizicki nedostatak (ili dodatak:), neka se preispitaju gde je koren njihovih kompleksa i zasto nemaju dovoljno vaspitanja, obrazovanja, pa i razumevanja za druge. Misici i duh se mozda bilduju u teretani, ali mozak i dusa se ipak razvijaju na drugom mestu. 😉
Moo, hvala na ovom divnom sajtu i podrsci svakom od nas. To sto ne komentarisemo uvek, ne znaci da te ne pratimo i ovde i preko Fejsa. 😉
Veoma mi se svidja prvo pismo. U prvom delu tog pisma, autor pokusava da nam kaze koliko smo mi u stvari plitki i do kojih granica idemo kada su u pitanju ismevanje i etiketiranje drugih ljudi koji imaju probleme po pitanju mnogih stvari, ne samo gojaznosti. Medjutim, onim preokretom stavlja do znanja da se ti ljudi bore kako sa tim problemima, tako i sa ljudima koji ih osudjuju sto im otezava postizanje zeljenog cilja. Medjutim, debljina nije urodjen defekat, ljudi se sami “odluce” da hoce da budu debeli, i tada meni ta debljina govori o karakteru tih osoba i o njihovom odnosu prema svom telu, i prema svom duhu. I donekle ja osudjujem takve osobe, jer nisu u stanju da kontrolisu svoje potrebe. Ali debljina je nesto sto je vidljivo, i mi karakterisemo ljude na osnovu toga, Vidi onu debelu. Ali pored toga, neki ljudi poseduju mnogo gore osobine koje nisu vidljive golim okom, ali ih tada niko ne etiketira na osnovu toga. Mislim da je autor hteo da pruzi podrsku ne samo ljudima sa viskom kiligrama, nego svima onima koje su svesni svojih mana i koji su voljni da te mane pretvore u vrline.