Jedan od najčešćih problema sa kojima se susreću žene, koje su i, tradicionalno, jedine koje kuvaju u kući, jeste način da održe svoj zamišljen i potreban jelovnik tako da to podnesu i ostali članovi porodice.
Kako to znam da je problem? Jer, pisma čitateljki ovom blogu. Na primer:
[blockquote](…) a moji neće to da jedu. Sada pravim sve duplo, za sebe i za njih i preumorna sam od toga. Zato često odaberem tako da zadovoljim njih, a ja onda brljam i pravim “greške”, jer nemam snage da se borim s njima i/ili da napravim hranu odvojeno za sebe (…)[/blockquote]Ona želi da menja svoju ishranu, radi korekcije telesne težine ili zdravlja, i muku muči s ostalim članovima porodice da prihvate izmene. Neke čak i kuvaju po dva jela skoro za svaki obrok. Molim? Pa, to ne dolazi u obzir!
Budući da sam ja ta koja kuva šest od sedam dana nedeljno, da sam ja ta koja pravi plan i jelovnik (najteži deo kuvanja, pitanje “šta da napravim?”, zna ga svaka žena), ja sam ta koja najčešće ide u nabavku i brine da je frižider pun (osim kad nešto zaboravim i iz kuhinje vičem “pomoć prijateljaaaa!”) – ja sam i ta koja odlučuje da će se jesti ONO ŠTO PRIPREMIM.
Ne, ne derem se ja na njih kao na kraju prethodne rečenice. Nego, stvari su tako postavljene.
Bila sam neumoljiva i pre, ali poslednje tri godine bez izuzetka uspevam da “nametnem” zdrav stil ishrane, sa velikim uspehom. Moj sin hoće da jede sve, dokle god je to sve “što si ti, mama, napravila”. On vidi prvi put azuki pasulj i hrabro grabi i sipa u tanjir. Pita šta je to, nauči naziv jela i – jede. Uzela sam primer azukija, znate, jer on uopšte ne izgleda lepo kad se skuva; čak, možda, ne izgleda ni jestivo. Posebno izgleda nejestivo kada ga napravite prvi put. A naročito izgleda nejestivo kada ga ja fotografišem 😉
Ali, moj sin ima poverenja u moju kuhinju i ne pada mu na pamet da se krevelji za stolom (izgleda da na vreme nisam tolerisala “ne volim crvenu hranu” ili “neću da jedem ništa što je zeleno u tanjiru”).
Dakle, prvo pravilo u našoj kući je:
#1 Pravilo prvog zalogaja. Svako mora da proba novo jelo pre nego što izjavi da ga ne voli.
Isto tako, moj muž, koji bi mogao da živi na kolačima, pogačicama s čvarcima ili bureku, takođe jede bilo šta što je postavljeno pred njega. Možda to mogu da zahvalim činjenici da nisam znala ni jaje pristojno da ispečem kad sam se udala, pa je sada zahvalan za sve što je stiglo iz šerpe? Pre neki dan sam napravila neki rolat od mesa, a umesto belog brašna stavila laneno da bih i ja to mogla da jedem i, ceo rolat je bio crn. Znala sam da je ukusan, ali stvarno nije baš lepo izgledao (izgledao je odvratno). Kaže moj muž kad sam iznela na sto, “a kakva nam je ovo cigla iskopana iz Pompeje i doneta u Novi Sad?“. Malo se povaljamo od smeha, ali, pojede se cela cigla.
Uvođenje kinoe je bila pišurija. Sin, koji nikada nije imao drugog izbora osim da jede sve što je napravljeno, opet je prvi hrabro jeo slanu verziju. Muž je nešto mrljao po tanjiru, pet puta pitao šta to jedemo i, na kraju ručka, po načinu na koji nije hteo da zapamti naziv i po tome koliko je kinoinih mrvica ostalo razbacano po tanjiru, shvatila sam da nije oduševljen. Blago rečeno.
Da li sam prestala da pripremam kinou? Ma, jok! Nego, pojavila se u supi umesto tarane, pojavila se u ćuftama umesto brašna, u kolačima umesto brašna ili ovsenih, ili kao dominantna u nedeljnom doručku. Konačno, muž je počeo da je jede, bez problema. Šta će, čovek. Mislim i da mu se sada sviđa, jer, konačno, u kinoi nema ama baš ništa što moglo da vam se ne sviđa.
Kako znam da mu se sviđa? Pa, lepo: sada zna kako se zove, ume da je razlikuje od ovesnih pahuljica i čist mu je tanjir posle jela 🙂
Cigla iz Pompeje, ovo ni majka ne može da voli.
Zato, drugo pravilo u našoj kući je:
#2 Za ručak će biti ono što sam isplanirala i napravila. Kome se ne sviđa, neka sledeći put na vreme zatraži nešto drugo (pomogne oko pronalaženja odgovora na najteže pitanje u kuhinji, koje se, pazite, ponavlja svakog jebenog dana: “šta da kuvam danas?”), ili, neka uzme i sam napravi ono što mu se jede.
Zbog toga moj muž kuva jednom nedeljno i to najčešće – špagete. Ja i u njegovom slučaju poštujem pravilo kuće – ili ću jesti ono što je napravio, ili ću nešto sama sebi napraviti. 90% puta bude ovo drugo, jer, 90% vremena brinem šta jedem zbog svoje hiperholesterolemije i u taj jelovnik ne ulaze špagete. Iako pravi brutalno dobre sosove.
– Draga Moo, mislila sam da mojima umesto kinoe spremim pirinač?
– Ama, ženo, ne, ne i sto puta ne! Za tvoje dobro!
U našoj kući je to samo jedan, centralni obrok, za čiju pripremu ja potrošim od pola, do tri sata dnevno. Za ostala dva ili tri obroka svako može da jede šta mu se svidi. Da ne kažem da tu uvek ima nekih kolača, gotovih salata i da ipak, ponekad, skuvam tačno ono što bi oni voleli i čega su se uželeli, u punokrvnoj verziji, a za sebe izvadim iz frižidera nešto što je zaostalo od juče.
Najveći ustupak činjenici da moj sin i muž ne moraju da paze šta jedu (što se tiče kilaže) i da zahvaljujući meni najveći deo života u našoj kući jedu zdravo (što se tiče mog načina pripreme hrane), jeste da svoju porciju izvadim pre nego što, na primer, napravim zapršku koju oni vole, ili krompire pečem tako što ih prehodno skuvam skroz, za sebe izvadim deo, a njih “častim” naknadnim brzim pržnjem u ulju. Znači, samo malene izmene koje ne zahtevaju dodatno vreme ili novac, jer, život postoji i izvan kuhinje i ja ne planiram da ostarim u kuhinji praveći različita jela za svačiji ukus.
Pošto pominjem vreme i, shvatili ste, dinamiku da ja kuvam bukvalno svaki dan, i to najmanje jednom dnevno, kod nas u kući važi i još jedno, meni omiljeno pravilo:
#3 I cook, you do the dishes.
Jeste. Onaj ko kuva, kod nas je oslobođen sređivanja stola i kuhinje posle jela. To znači da ja mogu da kuliram posle ručka, s izuzetkom onog jednog dana kad su bile špagete. I, verujte mi, dovoljno je, jer samo žene znaju koliko jedne špagete i jedan sos, ma kako bio dobar, umeju da usvinje kuhinju 😉
To što posle njihovog sređivanja ipak odem i ćutke ulickam kuhinju do onog nivoa koji ja zovem čista kuhinja, to je onaj aspekt života koji doprinosi harmoniji porodice i poštovanju svačijih interesovanja i, mogućnosti. (mada, juče je sin tako sredio kuhinju pre odlaska u školu da sam htela da plačem od tronutosti. uveče sam mu rekla da mislim da će biti jako dobar čovek, i nekome savršen muž i otac jer je pravi frajer. – zašto sam frajer? – zato što pereš sudove. – kakve to ima veze? – pravi frajeri peru sudove.)
Dakle, da se vratim na početak. Ako čitate ovaj blog i želite da promenite ishranu zbog sebe, ili nekog člana porodice, i vi ste ta koja nosi na leđima teret celog tog posla, od ideje, preko nabavke do realizacije, poslušajte me, primenite pravila jedan i dva, a ja vam garantujem i da bi vam se treće pravilo jako svidelo 🙂
***
P.S. Izuzetak od pravila “pravim jedno jelo, pa kome se sviđa – sviđa”, nastupa kada dođe do kolača. Uvek, najmanje jednom nedeljno a najčešće dva puta, pravim kolače koje sama ne mogu da jedem, a moji vole. To su sve one lepote koje možete da nađete na domaćim food blogovima sa kojih prepisujem. Jedan od glavnih izvora mi je Cooks and Bakes, a Majinu pitu s jabukama napravila sam četiri puta uzastopce u poslednjih mesec dana 🙂 (i, nijednom je nisam ni licnula!). Međutim, to što obaška napravim i nešto za sebe i svoja ograničenja u ishrani, uopšte ne znači da ću to i sama slistiti. Naprotiv, obično se borim s njima da mi ostane koje parče jer, zdravi kolači su mamara.
Pitanje dana: kakva je vaša praksa sa kuvanjem zdravih obroka ili obroka koji su po meri vašeg cilja u ishrani?
10 Comments
Draga Moo,
divan Vam je blog, zaista uzivam citajuci i ponesto primenjujuci:)!! Sve pohvale za Vas rad i samo napred.
P.S. Odusevila me Vasa inicijativa za smanjenja soli u Happy meal-u. Vi ste svoju velicinu pokazali o drugoj strani ne vredi trositi reci. Hvala Vam za to!
Potvrđujem delotvornost pravilnika!
Mada ne kuvam baš zdravo kao ti, i ne kuvam svaki dan, ali…
– Pravilo broj jedan na snazi oduvek!
– Pravilo broj dva takođe prisutno 🙂
– Pravilo broj tri ne postoji u pomenutom obliku, ali, da, peremo oboje
p.s.
Eno dragi izrendisao jabuke, odoh sad ja da smotam pitu, da proverim šta se tu tvojima toliko dopalo 😛 Šalim se, i moji jako vole, a odavno nisam pravila, pa ‘ajde…
Tajna u piti s jabukama 4 vikenda uzastopce, osim što je borba oko svakog parčeta kada napravim i užas u pitanju “pa, nećeš valjda nositi starcima” (mom tati i njegovoj mami) je u tome što moj muž ljušti i renda jabuke 😀
Samo pita, ženo, šta ja treba da uradim da ti napraviš tu pitu s jabukama? ja kažem: da je kuhinja čista i da mi oljuštiš jabuke.
Pa, lako je tako raditi 😀 😀
:)))
Odličan tekst. I ne samo ovaj, svi su Vam (bar oni koje sam stigla da pročitam) iskreni i konkretni. Često sam od svoje ishrane odustajala baš zbog duplog spremanja ručkova (od sutra primenjujem Vaša pravila pa kako nam bude 🙂 ),a još češće zbog ne odolevanja slatkišima koje spremam za porodicu a nisu dobri za mene. Divim Vam se kako ste odoleli piti sa jabukama i to 4 puta za redom! Nemam problema sa holesterolom, pritiskom i ostalim, krvna slika mi je odlična ali imam problema sa viškom kilograma i to oduvek… Slatko je moja VELIKA slabost (pite, štrudle, kolači, torte, ma SVE)…. Moje pitanje bi bilo kako odeleti, tj. spremati ono što vooolimmm a ne jesti?
Veliki pozdrav
Draga Vesna, baš mi je drago da sam ti osvestila problem. Sad ćeš bar znati šta da rešavaš.
Od muža napravi saveznika, pa i od dece, ako su velika. Reci im šta planiraš. Zatraži da te podrže.
Iskreno, ja nikada nisam uživala u kuvanju kao sada, kada izmišljam jela ili prevrćem internet da bih dobila ideju.
Počela sam tako što sam istraživala svetske kuhinje. Pa, kao, nedelju dana meksičke, pa indoženske, pa tajlandske, pa neke mediteranske. Moji su, zapravo, uživali. Sin bi pitao u nedelju “u kojoj smo državi sledeće sedmice?”. ja bih unapred osmislila skoro ceo jelovnik (nema pitanja šta da kuvam) i uradila nabavku na vreme. Onda je muž oduševljeno pitao, “pa šta smo mi do sada jeli?”. Stvarno smo uživali. I uživamo.
Što se kolača tiče, nije bilo lako na početku. Ali, skoro godinu dana sam pravila zdrave poslastice, i to u 90% slučajeva samo takve. Umesto šećera stevia ili ksilitol, ako treba brašna – ne pravim takve, ako je šećer potreban zbog mase – ne pravim ni takve, a sada, kada se pojavilo laneno i bademovo brašno, eto i kolača s brašnom.
Onda se desilo da kad idemo kod mojih roditelja na neko slavlje, a uvek se od mene očekuje da ponesem i neki kolač, ja napravim dva – jednu punokrvnu verziju za sve, a napravim neku zdraviju varijantu. I – svi se bacaju na tu zdraviju varijantu. Sada traže da pravim samo takve. I gosti, kada dolaze, pitaju da li ću praviti zdrave kolače. Ljudima je dosta “običnih” kolača, to ima svuda, oni bi da se uvere da ono što je tzv zdravije, stvarno može da bude i ukusno.
Znači, dugo sam pravila samo takve kolače, dok nisam oguglala na pomisao na šećere. Sada štrudle, kuglofe, mafine, baunti torte i slično, pravim kao da mesim glinu, nemam odnos. I, naravno, ponekad ih jedem. Ponekad. I preslatki su mi i posle se ne osećam dobro. zato valjda sada uvek mogu da im odolim.
Za sve je potrebno vreme. I za usvajanje drugačijih navika, i za odvikavanje od šećera 🙂
Mnogo Vam hvala. Svaka reč koju ste napisali veoma mi znači i daje prekopotrebnu podršku. Verujem da ću je uz Vaša pravila dobiti i kod kuće a s vremena na vreme ću se javiti da Vam kažem kako nam ide. 🙂
Tekstovi su vam odlični, slučajno sam pronašla ovaj blog. Svaka vam čast ako ste ova pravila uveli u vašoj kući, ja sam probala, ali sa mužem ( koji je najgori od svih što se tiče jela ) i troje pubertetlija, ovo je NEIZVODLJIVO. Neko uvek ima primedbu, neće da jede i sl.
Jako me interesuje kako i šta kuvate bez brašna, pošto imam problema sa kilogramima, a testa me uništavaju. Sad kada krene lepo vreme i izobilje povrća nije problem, ali zimi sve što skinem leti vratim
Najbolje da pogledaš moje recepte.
Kad pokačiš princip, videćeš da se svako “tradicionalno” jelo može “oalkšati” uz male intervencije.
Inače, ja umesto pšeničnog koristim bademovo i laneno, kada je neophodno.
Mislim da se promene u kuvanju mogu sprovesti ako im ne pridaješ preveliki značaj (da porodica ne bude suviše impresionirana u napetom iščekivanju i ideji da je zdravo bezukusno), već spontano, bez puno priče i sa puno kreativnosti. Onda može da se desi ono što rekao i moj muž: pa šta smo to jeli do sada?!
Sjajan tekst :)))
Tanja, zašto ne bi i ti jela zdravu pitu sa jabukama? – heljdine kore, zaslađivač, griz od integralnog pirinča ili mrvice od integralnog hleba, ulje od semenki grožđa…
Pite sa jabukama sam probala u 10-ak raznih verzija, a najviše volim babinu sa puter testom koje razvučem tanko, tanko…..
Još jedna varijanta koja se pravi, kao što bi Džejmi Oliver rekao, “najbrže na svetu” – na dno posude (okrugle, ja volim silikonske, jer se ne lepe) se pospe šećer i stave komadići putera, preko toga se lepo rasporede jabuke na kriške koje su prethodno uvaljane u šećer ( ja stavim braon šećer), limun i cimet, i odgore lisnato testo (hmmm…nije baš zdravo, ali bi mogla i neka zdrava varijanta umesto toga). I to je sve! Peče se dok se kora ne ispeče, a posle se samo prevrne.