Zamislimo to ovako: vaše dete je debeljušno, i vi mu to kažete. Ili ste učiteljica baleta pa tim rečima opomenete talentovanu devojčicu. U oba slučaja, najverovatnije zato što se brinete i što biste želeli da promenite to za detetovo dobro. Ne pada vam na pamet da dete vređate ili ponižavate, vi samo želite da kažete kako stvari stoje i da želite da više ne budu takve, za dobro deteta.
Ali, da li ste znali da ovim rečima dete i, pa recimo, hipnotišete?
Kakva odvratna, promašena, fat shaming kampanja.
Fat shaming – bez obzira da li to nam rade drugi (mame, dobronamerne drugarice ili tabloidi i ženska štampa), ili to radimo same sebi, veliki je i opasan promašaj u komunikaciji. Možda može da deluje trenutno motivišuće, ali, na duge staze, kao i svako kažnjavanje – opasno je. Makar za onog pojedinca koji trpi reči uvrede ili “podrške”.
Studija koja je tokom četiri godine pratila preko 6.000 Amerkinaca koji su, po sopstvenom osećaju ili priznanju, istrpeli neki oblik ponižavanja ili diskriminacije zbog telesne težine, utvrdila je da u tom periodu niko od njih nije smršao. Međutim, pokazala je i da je ovakva vrsta diskriminacije uticala da se šanse za dodatno gojenje povećavaju za 2.5 puta do kraja studije.
Kada ljudima predstavite telesnu težinu kroz negativnu konotaciju, motivisanost da oni nešto promene je samo trenutna. Psiholozi će vam reći da svaka kazna ima samo trenutno dejstvo, ali ne i trajuće dejstvo. A govoreći o telesnoj težini, samo je trajuće dejstvo bitno. Zapravo, jo-jo efekat je po zdravlje mnogo gora situacija od one da samo ostanemo debeli. Jedino pozitivna podrška može da dovede do dugoročnih promena. Otkud ja to znam. Zato što, nauka. Nisam izmislila.
Sasvim sigurno ne morate da smršate da biste bili bolji. Ali, ako ste odlučili da skinete višak kilograma – bolje za vas. I na tom putu se oslonite na one koji će vam pružati pozitivnu podršku, a ne na one, pa makar i dobronamerne, koji će vam reći da to još uvek nije dovoljno dobro.
Uostalom, dovoljno dobro za – šta? I dovoljno dobro za – koga?
Ako ne znate od ranije za ovaj fat-shame ispad, pogledajte ovde
Na kraju ovog kratkog teksta, da kažem još i ovu – prekinite sa fat shamingom. Ne komentarišite tuđu telesnu težinu. Tako ćete početi da pomažete.
13 Comments
Hvala!
Vrlo dobar tekst- cini mi se da si ovde bila jos i blaga prema svima onima koji se sluze takvom propagandom! Ne ulazim u posao psihologa, jer iz iskustva znam da oni sami mogu da “naruze” osobu i nakace joj osecaj krivice (ne u njihovoj profesionalnoj praksi, vec kada se svojim znanjem sluze u medjuljudskim odnosima), ali bas je bitno to sto je viralnog karaktera i prisutno na drustvenim mrezama: jednom prilikom je jedan prijatelj prokomentarisao: “svi se hvalite kako vam stoji kupaci i koliko ste kilograma skinuli, a niko nije napisao da li je u poslednje vreme procitao neku knjigu”. Podrzavam to sto je on napisao, podrzavam tvoj stav da sve sto cinimo, cinimo zbog nas samih a ne zato sto ce nas sredina zbog toga smatrati dopadljivijim i prihvacenijim. Ima mnogo, mnogo primera za to, ali nije ovde mesto da ih navodim.
Problem je u generalizaciji, ista je stvar kad svim ljudima sa problemima sa tezinom pristupamo kao “debelima” i kada vi na osnovu iskustva sa jednim ili eto ako se krecete u krugu psihologa nekoliko njih (ocigledno neeticnih) izjavite ovako nesto … Psiholog koji osobi kaci osjecaj krivice u bilo kom smislu ima ozbiljan problem, pogotovo ako svoje strucno znanje primjenjuje u neformalnim medjuljudskim odnosima, sto je takodje potpuno van etike. “Psiholozi” kao grupa strucnjaka su u velikoj mjeri izvrsni profesionalci kojima se treba obratiti ukoliko osoba zeli da rijesi problem ishrane svoj ili svog djeteta.
Obožavam.
Ovo mi je trebalo. Hvala, Mo 😉
Ako je tako, zadovoljstvo je moje! :)))
Ljudi nemaju pojma koliko je to rašireno (oni koji nemaju problem sa viškom kilograma). Skoro svaka osoba koju sam sreo u životu u prvih 15 minuta razgovora morala je da da neki komentar.
Celog zivota sam izrazita mrsavica, takva sam od detinjstva. U pubertetu sam se aktivno bavila sportom, zbog cega sam se dosta izvukla u visinu. Obozavam voce i povrce, ali i testenine, ishrana mi je izbalansirana i nikad se nisam izgladnjivala, cak imam vrlo zdrav apetit. Imam gradju pescanog sata (170 cm, 60/62 kg), malo sire kukove i srazmerna ramena, imam grudi imam guzu , ukratko “licim na zensko”, samo imam tanke ruke i noge i uvek ravan stomak. Ono sto ja dozivljavam na dnevnoj bazi je bezobrazluk, ide dotle da ljudi na ulici otvoreno komentarisu kako sam premrsava, anoreksicna, da izgledam nezdravo, otvoreno mi drze lekcije o tome da treba da jedem normalno, da ne izgledam zdravo, da mi strce koske, da ne licim ni na sta, otvoreno me sazaljevaju i tsl. I to mahom dolazi od ljudi koji su normalni pa umisljaju da su gojazni ili od blago gojaznih, a najvise od majki sa malom gojaznom decom. I tako je od mojih tinejdzerski godina. I dalje se osecam malo nelagodno da nosim majice na bratele zbog mojih premrsavih ruku ili krace haljine i sorceve zbog mojih koscatih nogu i rupu izmedju butina. Cak sam u nekom adolescentskom dobu isla ka prejedanju kako bih dodala neko kilo i to se zavrsavalo mucninama. Nikad, ikad nisam naisla na neku kampanju koja je opominjala ljude na “slim-shaming”.
(samo bih da dodam da ne podrzavam fat-shaming, nikad to nisam radila iako imam gojazne ljude u mom okruzenju).
Sjajan tekst!
Draga moja,
U potpunosti podržavam ovaj predivan tekst. Naravno da si bila previše blaga, ja se ne bih toliko uzdržavala od nazivanja tih profitera na račun tuđe nesigurnosti njihovim pravim (vulgarnim) imenom. 🙂
Čudna stvar odrastanja u maloj zajednici: do neke 12. godine nismo imali pojma ni da smo dvopolni, a kamoli da smo marili o tome “how do I look” – bilo je bitno samo da mama ne vidi da su mi kraste na kolenima opet pukle, jer sam opet pala sa bicikla. 🙂
Tek kasnije sam saznala da su “devojčice mojih godina” brinule o tome šta jedu, o tome kako im je kosa nameštena, o tome šta se sme a šta ne sme činiti (prema tada populatnom “Bravo” časopisu) – a ja, eto.. ostadoh uskraćena za to šarmantno iskustvo, jer mi je bitnije bilo da mama ne vidi ta moja krastava kolena.. I zato nikad nisam naučila da adekvatno “mrzim svoje butine” ili “neću ni da pomislim na svoju zadnjicu”… šteta, nije li?
Samo nastavi da pišeš, mnogo nas voli tvoje tekstove!
Marija
Nazalost, nismo svi manekeni. Neki od nas su takodje manje ili vise gojazni. Mislite da mi “popunjeni” nismo svesni toga, svaki dan kad stanemo pred ogledalo ili se pogledamo u izlogu? Filmovi, serije, reklame forsiraju srecne, zgodne, nasmejane ljude. Smatram da je izrazito nevaspitano komentarisati neciju tezinu, izgled, religiju, platu, nacin oblacenja i bilo koju drugu LICNU karakteristiku svakoga od nas. Ovde ljudi mnogo vole da ogovaraju. Treba im samo reci: Da, znam da sam debeo, ali sta se to tebe kog djavola tice? Ili nesto ovako: Ja sam debeo i ne ugrozavam nikog sem sebe, a ti pusis i ugrozavas i sebe i mene!
Draga Moo,
hvala na ovom tekstu.
Ceo zivot (a sad mi je 39 godina) imam visak kigograma. Rodila sam se sa tezinom od 3650g. U ono davno vrema, sedamdesetih godina proslog veka, majke su pocinjale da rade kada bi bebe napunile tri meseca. I tako sam ja dopala saka mojoj baki (ocevoj majci) i pocela da bivam hranjena zasecerenim kravljim mlekom (valjda da bih duze bila sita, da bi ona mogla da pozavrsava sve poslove, posto smo ziveli na selu-na njoj je bilo celo domacinstvo). Pocela sam da rastem u debeljusnu devojcicu. Ali to je njima bilo slatko, posto je bilo uvrezeno misljenje da su debela deca zdrava. A ja sam stalno bila bolesna-gnojne angine, upale usiju, bronhitisi, vecito puna slajma. U desetoj godini su mi izvadili krajnike, i stvarno sam jedan duzi period provela bez bolesti. Uvek sam za poklon dobijala i cokoladu ili bilo kakav drugi slatkis. Nedeljom su uvek pravljeni kolaci. Niko nikada nije branio da pojedes jedan, dva, pet kolaca. Celu cokoladu. Uzas. I uvek su govorili-ma “izvucices” se ti u pubertetu, samo da pocnes da rastes. Ili-ti imas krupne kosti.
A u pubertetu sam pocela da rastem, ali se nisam “izvukla”. Tada su nekako poceli komentari, majcini i tetkini-kako sam debela. I zabrana slatkog. Ali ne zbog zdravlja, vec zbog izgleda.
Ne mozete da zamislite taj moj ocaj. U prodavnici kupuju mi pantalone, moram velicinu 16 (najveca decija velicina valjda) da obucem, a nogavice miraju za 25 cm da se potkrate.
Ceo pubertet, celu srednju skolu provela sam u osecaju da sam manje vredna od drugih sto sam debela. Pokusavala razne dijete, kao tinejdzerka na svoju ruku, izgubila menstruaciju na tri meseca,padala u nesvest, jo-jo efekat bio strasan, cak isla i kod nutricioniste u ranim dvadesetim godinama, i uspela da smrsam, ali ne i da promenim nacin ishrane, pa se kilogrami vratili.
Udala se za momka koji je u meni video mene, a ne moju kilazu. Rodila dvoje dece. Imam i dalje solidan visak kilograma. Rezultati analize krvi, pritiska sve ok. U porodici imam istoriju srcanih oboljenja i po majci i po ocu. Ali nikako nemam volje da bilo sta menjam.
Hvala vam jos jednom na ovom tekstu
nisam stigla odmah da procitam tekst, kad je objavljen, samo naslov… sad procitah i tekst i imam samo jednu rec za vas – hvala! ne zato sto ste me ohrabrili da ostanem debela, vec zato sto razumete i zelite da i drugi razumeju… hvala!