Svako nemojte ima svoje mojte, pa kako da se hranim?

Ja se hranim na određeni način. Ne uvek na isti. Nemoguće mi je da u svakom trenutku odgovorim na pitanje šta jedem i kako se hranim.

To kako ja radim, i kakve rezultate zahaljujući tome postižem, odnosi se samo na mene. Na to koliko imam godina, koliko sam visoka i teška, koliko spavam, šta radim u toku dana, kakvi su mi hormoni, metabolizam, holesterol, šećer, koliko se trošim.

Ja sam jedinstvena.

Baš kao i ti.

Zato ne postoji jedan princip ishrane koji odgovara svakome. Možemo da pričamo o nekim opštim principima, tipa, ne baziraj svoju ishranu na hrani koja je posle proizvodnje toliko neprepoznatljiva da samo možeš da pročitaš na ambalaži šta je bila pre nego što je ušla u proizvodni pogon.

Ne baziraj. Što ne znači da treba da budeš toliki fašista da nikada to ne pojedeš. Naprosto, ne baziraj.

Svako, bukvalno svako može da dovede svoju težinu na nivo koji želi.

Pitanje je, koliko to snažno želi.

I da li sluša svoje telo ili Internet i razne savete, od kojih je većina budibogsnama.

Evo šta ćete naći na Internetu da ne smete ili da nemojte:

Hehe, ali, u isto vreme, ima isto toliko tekstova na kojima će vam reći (i objasniti i dokazati) da upravo to morate ili bi bilo dobro.

Svako nemojte, ima i svoje mojte, zato je tema ishrane toliko svima zanimljiva.

I jebeno često netačna.

I ponekad jebeno opasna ako u nešto baš jako poverujete. Na primer, stvarno hoćete da zauvek živite bez voća, pasulja, pirinča i hleba? Oh, dear.

Pa, kako da se hranim?

Najbolje je da slušate svoje telo. To je jezik koji većina nas ni ne razume. Ali, dobra je vest da može da se nauči.

Na primer:

Pod jedan, jedi kad ti se jede.

Je l’ nisi gladna kad ujutru ustaneš? Pa nemoj da jedeš!

Umireš od gladi kad se probudiš? Pa, jedi!

Neće valjda tebi na nekom ženskom sajtu ili u nekom ženskom časopisu neko da  kaže da li treba ili ne treba da doručkuješ ujutru? Kao, dobro je?

Ko kaže da je dobro i za tebe?

Ako hoćeš da pukneš posle doručka, pa se naduvaš i ponovo ti se spava, nemaš snage ni koncentracije nizašta, ko može tebi da kaže da moraš da doručkuješ ujutru, jer je to…

Jer je to, šta?

Od svojih 48, sigurno više od 30 godina nisam doručkovala ujutru.  Ne znam da li je to dobro ili loše, ali to je u nekim godinama bilo dobro za mene jer mi je tako odgovaralo. Kao i sva ona jutra kad sam doručkovala, jer sam umirala od gladi ujutru. Kad sam doručkovala voće, isto koliko i jaja, ili krajku vrućeg hleba koji sam sama ispekla (koji ću, btw, danas doručkovati jer se tome ne može odoleti).

Jede ti se ujutru, jedi. Ne jedete ti se, pa nemoj.

Poremećaj ishrane nastaje i onda kada odlučiš da prihvatiš nešto što ti uopšte ne odgovara, ali poveruješ u verbalnu ubedljivost izvora na koji naletiš.

Pod dva, najedi se, ne prejedaj se.

Dijeta nije da budeš gladna. Mislim, malo jeste, ali, suštinski, nijedna dijeta, ako si gladna – neće uspeti.

Zapravo, dijete (mislim D I J E T E) ne uspevaju iz dva razloga:

1. zato što gladujemo

2. zato što se uzdržavamo od jela koje volimo.

U oba slučaja, pre ili kasnije, dogodi se kapitalacija. Samo jako snažni karakteri i jako odlučni ljudi ili oni koji zbog bolesti moraju da budu 100% posvećeni, izdržavaju ovakve okolnosti na duže staze.

Međutim, ako jedeš tako da se najedeš, šanse da gladuješ naredna tri-četiri sata su zaista minimalne. Ako ne gladuješ, manje šanse su za budućim prejedanjem.

U isto vreme, prejedanje je stvarno loše. Može nekada da se desi, kada odeš na neko slavlje pa je sve juhu i ukusno, pa jedeš očima a trpaš ustima, a stomak pati. Ponekad. Ali, kao svakodnevna rutina, nije dobro.

Tu negde, između najela sam se a nisam se prejela, leži tajna umerene i dovoljne količine hrane za svakog od nas.

Pod tri, da li ti prija?

Sve te mambo-džambo dijete i principi ishrane, moguće da nekome odgovaraju. Ali, sto posto sam sigurna da ne odgavaraju svima. Mi smo jedinstveni, sećate li se? Ono što prija i odgovara meni, ne znači da će i tebi.

Zato je važno da slušaš svoje telo.

Kako se osećaš posle jela? Poletno, lagano, letargično, umorno, naduveno?

Ako bismo makar malo osluškivali svoje telo, sigurno da bismo pronašli ono što nam prija.

Recimo, ako ja pojedem palačinku pred spavanje, meni lupa srce kad legnem. Stomak mi nije pun ali ne i težak, nije mi muka, ali kada legnem, osećam neko uznemirenje.

Kad sam probala da jedem više proteina, bila sam naduvana.

Kad sam probala da jedem više masti, smrdela sam i bila sam gladnija.

Ovo poslednje, ne ubeđuju li vas svi pobornici masne ishrane da ćete od toga biti duže siti? O, jeah, moguće, ali ja ne, ja sam odmah gladna i nekako slaba, uz neku mučninu.

Itd.

Ovo je najteži deo.

Ja stvarno volim palačinke i moj muž ih peče obavezno posle 8 uveče, kad mu naspe da jede nešto slatko. I često ćapim i ja jednu, baš je dobro dok jedem, ali baš nije dobro kad posle legnem.

Tu negde između, prijalo bi mi da pojedem ali mi ne prija nakon što sam pojela, leži i tajna odabira prave hrane za nas.

A ne na blogovima i preporukama s njih. (onokao ovde nema preporuka 😉 )