U septembru sam provela tri nedelje u bolnici. Prvi put u životu sam bila bolesna. Ne ono, popravljanje pokidanog ligamenta ili porođaj. Ne, ono, malo mi je visok pritisak i vrti mi se u glavi. Ne ono, slomila me kratkotrajna temperatura i curi mi nos. Već, bila sam jako bolesna zbog gluposti – teške sistemske infekcije koja, dok se dugo razvijala i mene unutra mučila, nije impresionirala nijednog lekara, jer su verovali da pomalo umišljam i mazim se.
Tako je došlo do toga da me moje snažno telo, koje je očigledno podiglo prag reakcije na bolest, dovede u situaciju da se više ne može lečiti u kućnim uslovima i mirovanjem, već da moram u bolnicu na ozbiljno lečenje.
Kratka istorija te gluposti koja mi se desila seže još u jul, kada sam prvi put osetila da nekako nisam u top formi. Nešto nisam mogla u teretani da radim, postajala sam slaba i prilično umorna, pa sam u avgustu odlučila da napravim pauzu, sumnjajući na adrenalni umor (#onokad sam sebi postavljaš dijagnozu; ali, summjičila sam i ulazak u klimaks). Tu i tamo sam još trčala, do početka semptembra, ali to je više bilo na mišiće i mozak, tipa, e, nećeš se kilaviti i dozvoliti klimaksu ili hormonima da te satru.
Da. Verovala sam da je klimaks. Da imam valunge. Verovala sam i da su hormoni. Pa da mi se zato spava i nemam snage.
A ono beše infekcija za koju nisam ni znala, koju praktično nisam ni osetila i koju sam nosila na nogama, prilično dobro, sve dok me nije srušila. Iako sam prethodno govorila lekarima da sam “bolesna cela, iznutra”, nije ih impresioniralo. Posle se ispostavilo da sam baš dobro opisala svoje stanje – infekcija mi je zahvatila celo telo i jesam bila bolesna cela, iznutra. Sepsa.
Zašto smo toliko čekali? Jer mi niko nije verovao. Malo zato što sam dugo mogla to da nosim na nogama ne znajući i ne osećajući ništa dramatično, a potom zato što lekari nisu videli tu ništa strašno osim da izgledam ok i da je to tek nešto malo.
Kad sam primljena u bolnicu (na spostveno insistiranje), već sam bila jako malaksala, dehidrirana, febrilna već duže od mesec dana, mršava i slaba. Laboratorijski nalazi krvi su govorili da, citat, u vama se odvija nešto toliko jako, da je podiglo ceo vaš imuni sistem na najviši nivo uzbune. Dalje, citat, vi ste jako snažni kada stojite ne nogama, ne očekuje se od ovakve krvne slike i biohemije toliko snage.
Da ne detaljišem, nego, između ostalog, gvožđe mi je bilo 1. I slovima: JEDAN. Prestravila sam se. Gubim krv? Imam rak želuca ili debelog creva? Možda imam hemofiliju, ili leukemiju? Šta se, dođavola, dešava s mojim telom!
Jedan po jedan pregled je pokazivao da su moji organi zdravi.
[icon_check]Srce, check. [icon_check]Pluća, check. [icon_check]Grlo, grudni koš, check. [icon_check]Urinarni trakt, bubrezi, check. [icon_check]Jetra, pankreas, check. [icon_check]Hematološki razmaz, krv moja, check. [icon_check]Ginekološki, check.Mozak, ch… E, njega nisu proveravali.
I posle svakog očitanog nalaza dođu i kažu mi: zdrava si.
Ma, fantastično! A ja i dalje imam temperaturu, ne mogu da pređem 20 metara i osećam još goru slabost nego kad sam ušla na lečenje. Nadrealno. Isto kao i slušanje moje running play liste u trenutku dok ležim mirno i primam litar infuzije sa dva antibiotika najnovije generacije.
Za tri bolničke nedelje, videla, tj. saznala sam za tri smrti žena koje sam prethodno upoznala. To mi stvarno nije pomagalo da budite-samo-optimistični. Nije i pomagalo ni što prve nedelje nije bilo nikakvog pomaka. Nikakvog.
Selfi
Onda je počinjalo da mi bude bolje. I bolje. I bolje. Jako polako, ali, pošto sam stalno bila na vezi sa svojim telom, mogla sam uvek tačno da izmerim za koliko bolje. I taj procenat me je usrećivao. Počelo je da mi biva bolje onog dana kada sam spontano potrčala uz stepenice, preskačući sve po dve, da uhvatim otvorena vrata odeljenja pre nego što se zaključaju. “Ustrčala sam se uz stepenice!”, glasila je većina SMS-ova koje sam poslala mužu, sestri i prijateljicama. USTRČALA SAM SE UZ STEPENICE! Trenutak kad sam tačno znala da će mi od tada biti bolje, jer nedeljama nisam mogla (iako sam se uporno penjala) ni tri stepenika da pređem bez gubljenja daha, znoja i lupanja srca i tog poražavajućeg osećaja da sam bolesna i toliko, toliko iscrpljena i malaksala.
Konačno, ono kad sam se ustrčala uz stepenice, počela sam da budem i zahvalna svome telu. Svim tim organima koji su zdravi i koji su izdržali taj napad. Zdrava sam. Zdrava sam. ZDRAVA SAM, LALALALALALALALA!
Pošto sam zdrava, odlučila sam da postanem donator organa
Od izlaska iz bolnice je prošlo izvesno vreme u trenutku kada pišem ovo, ali nijednog trenutka nisam prestala da budem svesna toga da sam zdrava.
Znaš onaj osećaj kad te jako boli glava, pa trenutak kada prestane? Osetiš kako je lepo što te ništa ne boli, E, to. Isto to, samo produžena euforija, koja me ne napušta. Svakog minuta, sekunda, srećna sam i svesna toga da sam zdrava.
Jer, tokom 20 dana lečenjai, gledajući kroz prozor, itekako sam primećivala da su drugi zdravi i da uopšte nisu svesni te sreće.
Sada i ja tačno znam kako izgleda to osećanje, i kako bi bilo pravedno da ga svi delimo i imamo. Zato sam postala donator organa. Da moje zdravo telo, ako me duša iznenada napusti, bude deo neke osobe koja će to možda po prvi put osetiti. I ovde ne razmišljam o svojoj smrti (jer ja nikada neću umreti), već o tome da mogu da budem deo nečijeg novog života ako usfalim sebi.
Donatorska kartica
Zato sam napravila ovaj lični testament. Da zaveštam svoje zdrave organe nekome ko će nakon toga ustati iz kreveta, izaći iz bolnice, i biti duboko svestan toga kako je lepo biti živ i zdrav.
O doniranju organa
Ovo je jedna od tipičnih skepsi, mitova, koji prate raspravu o ovom činu:
Moj odgovor: pre nego što naruče ta kola, moraće nekako prethodno da urade tipizaciju mog tkiva i da pronađu sva podudaranja sa organizmom bolesnog sina nekog stranačkog lidera.
O ostalim mitovima i predrasudama, informišite se ovde.
Ili na neke od ovih telefona:
DONORSKI INFORMACIONI CENTAR
KLINIČKI CENTAR VOJVODINE …………………. 021/ 520-141CENTAR ZA ZAVEŠTANJE ORGANA VMA ……… 011/ 367-0784
osoblje dežura 24 časaKLINIČKI CENTAR U NIŠU …………………………018/231-057 i 018/530-856
Sve informacije o transplantaciji, mogu se dobiti i pozivom na broj telefona 0800-111-800. Razgovor je besplatan.
Naučene lekcije
[icon_check]Zdrav život, kvalitetna ishrana i sport, pomogli su mi da ostanem na nogama onda kada bi druge srušilo. Voditi zdrav život, check. [icon_check]Slušaj svoje telo, veruj i sebi i njemu. Ako ti lekari ne veruju, a ti budi uporna i tvrdoglava, to ti može spasiti život. Check. [icon_check]Jedina istinski bitna stvar u životu čoveka je zdravlje. Sve ostalo su kulise. Check. [icon_check]Malo viška masti na telu je neophodna razerva za slučaj bolesti. Jedem i popravljam ono što sam izgubila, check. [icon_check]Život je lep. CHECK.***
Donatori smo postali i muž i ja. Jedno drugome smo bili svedoci. Procedura traje 5 minuta.
8 Comments
Jeziva prica, suze su mi posle, jednako mislim o svemu kao i ti i vec dugo imam zelju da uradim to ali sve mi nesto “fale tih 5 minuta”, sad se stidim zbog toga… Hvala za kontakt telefone, to ce samo da mi bude izgovor manje da ne nadjem vreme.
Samo me zanima otkud ta infekcija i sepsa u tako zdravom telu, jer i svoje isto smatram takvim pa mi se sad uvuce strah u kosti, da li je moguce da smo ustvari toliko slabi bez obzira na subjektivno i objektivno cinjenicno stanje…?
Nisam htela tim detaljima da davim, nebitno, to je nešto što se vuklo mesecima, a da nisam znala jer nisam osećala nikakve simptome. Osetila sam tek kad su se bakterije prenamožile. Od tada do ulaska u bolnicu je prošlo još nove dve-tri nedelje, i tako. Zdrav život mi je samo pomogao da posledice ne budu gore 😉
Vidi na dnu teksta lekcije 🙂
Drago mi je da si bolje, priča je inspirativna i tera na razmišljanje. Zdravlje je ipak najvažnije i trebalo bi da je svima na prvom mestu. Drži se i čuvaj sebe za druge, koji bi bili jako nesrećni da te nemaju.
Donatorska kartica – jako human gest, nije za one sa slabim srcem. Lično, trenutno, ako bih potpisala tu karticu osetila bih kao da sam potpisala da je kraj tu negde blizu, a kraja se jako plašim. Još uvek sam jako mlada, tako da valjda imam vremena da se pomirim sa tim aspektom života 🙂
Sve najbolje!
Razumem te. Tako sam se ja osećala kada sam sklapala ugovor o životnom osiguranju, na momente sam se osećala kao da prizivam.
Ovaj tekst treba da posluži da nekome da ideju šta može da učini, ali ne i da postidi one koji to ne mogu ili neće.
Tacno znam osecaj koji imas. Ja sam ovo leto bila bolesna tri meseca!! Jedan ceo mesec mi je trebao da se polako vratim u normalno stanje. Kod mene je bio slucaj subfebrilnosti (temp. do 37.7), krv super, nemam viruse aktivne, srce super, pluca super, analize imunologa super, hormoni super, sem hormona stresa, on je bio povisen. Prosla kroz iste simptome kao ti, lupanje srca, preznojavanje, umor nakon tri koraka i nemogucnost da hodas, ali sam isto to stojicki nosila pa sam izgledala apsolutno zdravo, do trenutka kada mi je izbio osip po licu. Otkrila sam, uz pomoc mog decka i porodice, da je uzrok mog stanja preveliko opterecivanje oko fakulteta i stavljanje njega nesvesno na poziciju ispred mene same i mog zdravlja.
Moje pitanje je, nakon koliko vremena su ti vadili krv (krvnu sliku) i otkrili da imas sepsu? Da li si povracala, imala dijareju? Nekako mi je jako cudno da ti krv nisu vadili, sepsa je uocljiva u krvnoj slici.
Vadili su mi krv na moje prvo javljanje lekaru, rezultati nisu bili dramatični, videla se infekcija, na pitanje da li negde nešto osećam nisam imala odgovor na šta, dobila sam neke antibiotike, pila ih 10 dana i – ništa mi nije bilo bolje. Onda je subjektivni osećaj pogoršavanja dobio ubrzanje, klonula sam i zatražila bolničko lečenje, kada mi je prvi naredni put vađena krv.
Nije mi uopšte rečeno ništa (gore vidiš da su rađene komplet pretrage celog organizma malte ne, tako da na početku nije ni postavljena sumnja, tj. menni bar ništa nije rečeno), dok nisam videla na otpusnoj listi tu frazu “teška sistemska infekcija”, koju mi je dr opšte prakse pročitala kao sepsa.
Gospode! Pomalo zastrasujuce. Mogu da zamislim kako ti je bilo. Kod mene je bila slicna situacija, samo sto nisu mogli da pronadju uzrok, fizicki, pa sam se plasila da nemam neku bolest veliku, lupus ili nesto slicno. Srecom sad se dobro osecam, imam kez od uva do uva dok vozim bajs 🙂 Ozdravila sam cim sam saznala da su nam dali jos socijalni ispitni rok na faksu, verovala ili ne 😀
I ja sam zelela da postanem donator organa, ali imam osecaj kao da cu sa tim privuci neku nesrecu. Tripovi u glavi, resicu ih se.
Sve najbolje ti zelim 🙂
Nemam šta da dodam. SVAKA ČAST!