Uzbrdo. Trčeći. Bukvalno. I metaforično.

20. marta ove godine održaće se prva trka stepenicama do vrha Ajfelove kule!

Pa kakav podvig: 1665 stepenika, visina od skoro 300 metara, totalni wow! Zove se Vertikalna Ajfelova tura.

Premijerna vertikalna trka rezervisana je samo za 60 vrhunskih atletičara, i to 40 iz trkačke elite (poznatih, priznatih, profesionalnih) — samo po pozivu organizatora, i svega 20 anonimnih trkača koji mogu da se prijave uz startninu od samo 10 evra i uz validne dokaze da imaju fizičku spremnost i prethodno iskustvo.

Ne palite se, prijave su zatvorene 31. decembra 😀

Moje vertikalno iskustvo

Pred moju prvu trku u životu, Košutnjak Challenge Race, 2012. godine (pisala sam utiske o tome), gde sam bila pozvana od strane organizatora da trčim kao gost, kao sredovečna žena koja je juče počela i zagrizla, kao role model koji pokazuje da nikad nije kasno i da uvek možeš da se pokreneš, isprva sam odbila, zbog straha, uzbuđenja i neiskustva – kako, dovraga, da trčim uzbrdo-nizbrdo 5 km, kad sam tek počela da trčim po ravnom?!? Sve je to kul, uticaj i primer, ali ja sam premrla od treme. Možda sam odrasla (veoma, veoma odrasla), ali nisam dovoljno dete da se upustim u to! Otkud mi herca? Mislim, petlje?

Tada sam dobila jedan savet od čoveka koji je najzaslužniji za promociju trčanja u Srbiji, Veroljuba Zmijanca, osnivača sajta Trcanje.rs: da ne budalim, nego da lepo uzmem i treniram trčeći uz stepenice.

Čuj, da treniram uz stepenice po zgradama!

Međutim, ozbiljno sam ga shvatila. Pa sam ulazila u kulu od 23 sprata prekoputa, tako što sam zvonila nekome na interfon i lažno se predstavljala kao nečiji gost, ili tako što bih se ušunjala za nekim stanarom, sve da bih trenirala u toj zgradi. Ozbiljna žena, ušunjava se u tuđe zgrade i onda u njima trenira trčeći do poslednjeg sprata 😀 Prilično komično. Setite se koliko imam godina. Setite se i da ne živim u toj zgradi. Pomislite i  koliko moram da se dovijam da uđem u zaključanu tuđu zgradu. U trkačkoj opremi. I da zadihana, po spratovima, prolazim kraj nečijih vrata. Neko dolazi iz radnje. Neko ide na posao. Neko se vraća s kafe, ljudi žive svoje živote u svojoj zgradi, a sredovečna gospođa im trči gore-dole, kao pomahnitala, zadihana, oznojana. I svi misle da ne radi lift. Jer, kome bi palo na pamet… Slobodno se smejte.

I to je samo nekih 300-njak stepenika do vrha zgrade. Ne 1665! I nijednom, do trke, nisam uspela da se iz cuga popnem do gore. Uvek bude neki sprat na kojem lipšem.

Alternativa stepenicama… nisam se dobro pokazala ni na svom prvom samostalnom trail runningu po Fruškoj gori.

Ali jesam istrčala do svog petog sprata bez ikakvog napora. Po dva stepenika. Bez lipsanja i poptuno stabilnog daha i mirnog pulsa, kao da idem u shopping.

I jesam istrčala svoju prvu trku i to za ne tako loših, babačkih i početničkih 5 km gore-dole, sa preprekama, za 39 minuta.

I dobila svoju prvu sportsku medalju u životu. U 46-oj godini. To je meni medalja za imati herca, za petlju, za volju i istrajnost. Jako mi je bitna. Moj milestone.

Vertical lessons learned

1. Nema nesavladivih stepenica. Koliko god puta da zastaneš do vrha, važno je da tu ne ostaneš i ne odustaneš, već da nastaviš.

2. Nema uspeha bez prvog pređenog stepenika.

3. Veći uloženi napor da osvojiš nesavladiva 23 sprata, omogućava ti da pet spratova bukvalno preletiš.

4. I kad se izgubiš na putu, možeš da stigneš do cilja. Jeste da malo duže traje i da je napornije, ali je zadovoljstvo još veće.

5. Nikada, ali nikada nije kasno da osvojiš svoju prvu medalju u životu. Za bilo šta.