[inspiracija] Katarina Subašić: od nikad-nisam-trčala do polumaratona

12

Katarinu sam prvo upoznala online. Moje prvo sećanje seže u naše kontakte na Tviteru, a njeno na naše kontakte preko direktnih poruka. Kakogod, trčanje nas je spojilo na mrežama, a onda smo se prvi put srele u BelHospice timu na Beogradskm maratonu, Katarina! Mooshema! i izljubile se pred početak trke, kao da smo najrođenije koje se nisu videle sto godina a poznaju se 200.

Ona je svoju prvu inspiraciju pronašla na ovom blogu. Sve ostalo je uradila sama. Pre svega ono što ja nikada nisam: istrčala polumaraton. I to ne jedan. Za ovu godinu sprema maraton.

Pročitajte. Katarina je jedna od nas, koja nikada ranije nije trčala. A onda je samo krenula. Pre dve godine je bila obična sredovečna žena sa kostoboljom, danas je fit polumaratonka, sutra će biti maratonka. Nas dve smo generacija. Pa vi vidite. Svako može. 

***

Nikada nisam trčala.

Sa dijagnozom progresivne skolioze detinjstvo i mladost sam provela oklopljena gipsevima i miderima, sa kojima trčanje nije dolazilo u obzir. Kada sam operisala kičmu u 21. godini, nije mi palo na pamet da počnem da trčim. Skijanje nedelju dana godišnje – da. Plivanje 10 dana na moru – može. Vežbe tu i tamo – ok. Trčanje – nikad.

Nikad u životu ni za autobusom nisam potrčala. O momcima da ne govorim (mužu sam došetala na vrata, nije bilo potrebe da trčim). Bila sam ubeđena da bi mi se kičma rastavila u deliće ako bih samo pokušala.

Onda su se 2012. godine dogodile dve stvari koje će to sve promeniti. Najpre je neko na Fejsbuku podelio blog Mooshema u kome žena moje generacije, danas mi znana kao Tanja, piše kako je preokrenula život naglavačke nakon što joj je dva puta u nedelju dana došla hitna pomoć, te kako je shvatila da joj niko neće pomoći ako sama sebi ne pomogne. Zapratim. Ona je tamo pisala o trčanju kao vanzemaljskom doživljaju uzbuđenja i sreće. Postala sam redovan čitalac i ništa više od toga sve dok se nije dogodila druga presudna stvar: moje starije dete otišlo je na školovanje na drugi kontinent (mada bi efekat verovatno bio isti i da se odselila iza ćoška). Koliko god da se pripremate za taj trenutak, nemir koji tad u vas uđe menjali biste za 1000 onih koje izaziva dečja temperatura, virusi, ušivanje kolena, svađa oko domaćeg, prvi izlasci… Nekoliko neprospavanih nedelja kasnije bilo mi je jasno da samo neki radikalni preokret tu može da pomogne. I da neće niko drugi, moram sama.

Povećanje brzine.

Tako sam najpre na jednom treningu u teretani povećala brzinu sa brzog hoda na lagano trčanje. I nisam se raspala. Onda sam došla kući i ničim izazvana Mooshemi napisala poruku sa pitanjem – jel’ to trčanje napolju stvarno tako dobro kako tvrdiš? Odgovor je stigao brzinom munje da probam i uverim se sama, uz puno tople podrške i podsticaja. Obuh dan kasnije patike, sedoh u kola i zaputih se u Košutnjak (gde drugo u Beogradu možeš da trčiš, mislila sam tada). Povedem i muža, da mi drži strah. Parkiram, izađem na trim stazu i potrčim. Lagano, kako drugo.

Prvih nekoliko minuta sam se osećala – što bi se reklo – kao prase u Teheranu. Oko mene ljudi trče, mahom mlađi, sportski građeni. Svi izgledaju ‘sportskije’ od mene. Blam. Baš sam imala tremu. Nisam znala kud ću sa rukama. Pa gledam kako drugi, pa glumim i ja tako. Mašem nešto. Onda sam se fokusirala na noge, mislila sam, još bi veći blam bio da se sapletem i padnem. Trčim tako zbunjena i prestrašena, osluškujem kičmu, čekam da se nešto desi. I desilo se.

Dobila krila i poletela.

Znaš kad dugo sediš u zadimljenoj prostoriji i onda širom otvoriš prozor i zapahne te svež vazduh a uzgred zakačiš pogledom vedro nebo i sunce pa se onako iskreno obraduješ? Ili kad odeš na planinu pa izađeš iz kola i udahneš punim plućima onaj planinski vazduh? E, to se meni dogodilo tog prvog puta u Košutnjaku. Odjednom sam osetila kao da sam dobila krila i poletela. Neka me radost obuzela, pomislila sam da ću eksplodirati od sreće (mnogo kasnije naučila sam da postoji fenomen koji se zove “runners’ high”). Tad sam se zaljubila. U trčanje. Ono pravo zaljubljivanje sa leptirićima u stomaku pred svako naredno trčanje. Uzbuđeni odlazak u krevet veče pred jutarnje trčanje. I dan danas se kao dete radujem kad krenem na spavanje a ujutru trčim.

Trkčko jato.

U međuvremenu sam otkrila Tašmajdan, Olimp, Ušće, Dunavski kej na Dorćolu. Svakim treningom sam povećavala po malo dužinu i vreme na stazi. Počnu da se nižu kilometri, nadolaze i pitanja – oprema, patike, treninzi, hidracija… krenem da upoznajem virtuelnu trkačku zajednicu, da čitam tekstove i postove na FB. Dočekali su me kao najrođeniju. Svi ljubazno odgovaraju na pitanja, podržavaju, pitaju kako ide… Trkačka zajednica je jedna od najpozitivnijih, sa bezuslovnom podrškom i nikada diskriminatorska po bilo kom osnovu. Oduševljena sam koliko su trkači – iz Beograda, Novog Sada, Sarajeva ali i Španije, Irske, Britanije, Kanade, Amerike… – obogatili moj život. Neke sam upoznala na treninzima i trkama, neke samo virtuelno, ali svi mi pomažu da vežem pertle i krenem.

Strahovi i dileme.

Jedna od najvećih bila je izgled i oblačenje – kako među svet u helankama ili još gore – šorcu (ali šta drugo obući na +30?). Onda me je moje pametno dete pitalo: “da li ti trčiš zbog sebe ili da te drugi vide? Šta te briga šta oni misle kako izgledaš?”. Problem solved, kupljen šorts. Uzgred, za one koji me ne znaju, imam hronični višak nekoliko kilograma prouzrokovan nenormalnom količinom slatkiša od kojih sam beznadežno zavisna (borba koju vodim svakog dana i neretko gubim bitke, ali odlučna da taj rat kad-tad dobijem).

Prva trka.

Nepunih šest meseci kasnije prijavila sam se za prvu trku. Opet vidim kod Tanje – BELhopsice okuplja tim da trči u humanitarne svrhe na Beogradskom maratonu. Kaže mi Tanja – ‘kad se već trkam volim da bude for a cause’. “For a cause” ponovim ja i prijavim se. Tako upoznam Ivanu i Agi. Broj trkačkih drugarica popeo se na 3!

Nova dimenzija uzbuđenja i motivacija za treninge. Trku zadovoljstva na Beogradskom maratonu dugu 5 kilometara istrčala sam sa povređenim kolenom jer me je bilo sramota da odustanem kad su neki moji prijatelji i poznanici dali pare zadivljeni mojom odlučnošću da trčim. Nisam ih izdala. I poželela sam da trčim još mnogo trka, jer tamo srećete puno drugih trkača koji dele istu strast, energiju i osmehe. Svi se raduju svakome ko protrči kroz cilj. Na novosadskom Noćnom mini-maratonu disala sam Tanji za vratom sva 4 kilometra, posle je stigla i Agi pa smo skakale od uzbuđenja kao da smo osvojile prvenstvo sveta. Muž i ćerka, vidim, ponosni na mene. Šta je čoveku još potrebno da bude srećan?

katarina-nocni maraton

Prvi polumaraton.

Godinu dana kasnije istrčala sam svoj prvi polumaraton. Trčim bečkim ulicama uz zvuke valcera sa 40,000 drugih ljudi, mladih, starih, mršavih, debelih, brzih, sporih… Totalna fešta. Dve nedelje kasnije okitila sam se i medaljom Beogradskog maratona na kome sam kao član BEL hospice tima istrčala polumaraton, u oktobru treći put istrčah 21 km, prijatelji došli iz Haga da me bodre u Amsterdamu… Doneli i veliki helijumski balon u obliku pehara. Divno je kad ste sebi i svojima pobednik. Odmori su počeli da se planiraju tamo gde su zanimljive trke. Ali nije izazov sama trka, ona je nekako kruna jednog divnog putovanja koje ima i uspone i padove, a odvija se svakodnevno. Trka mahom služi kao mamac da izađete napolje i kad vam se ne ide.

katarina-Amsterdam

Bude i teško.

Biću iskrena: ima dana kad je užasno teško obuti patike i izaći napolje. Umor, problemi i obaveze na poslu povremeno me toliko ophrvaju da prosto nemam snage da idem da trčim. No, ne prođe dan da ne pročitam kako je neko od mojih trkačkih prijatelja osvojio neku novu stazu, nove kilometre i to me prosto iznova pokrene jer to su sve obični ljudi kao i ja, sa umorom, problemom i obavezama sličnim mojim. Često se požale na muku koja mene muči – nisu odoleli slatkišima, mrzelo ih da ustanu, hladno im je, problem na poslu, loše su spavali… Njima je bilo bolje posle trčanja, biće i meni, prisetim se. I obujem patike. Ponekad me pokrene poziv trkačke drugarice iz kraja ili isplaniram vikend trčanje na Adi sa kumicom, pa ne mogu da odustanem. Uvek se nađe neki trik.

A biće i maraton.

Ove godine odlučila sam da napravim još jedan korak dalje – plan je da istrčim ceo maraton, 42.2 kilometra. Da li mogu? Naravno da mogu. Da li me je strah? Užasno. To je razdaljina od Beograda do Inđije… Ali postoji neka trkačka mantra koja kaže da je važan samo naredni korak. I da kad misliš da ne možeš, da je daleko ili teško, misliš samo na naredni korak. Svako može da napravi taj jedan, mali korak. Svako. A korak po korak…

***

Ako vi želite da ispričate svoju priču, kako ste se pokrenuli, ili kako ste smršali, ili kako ste postigli neku važnu promenu u stilu života zahvaljujući inspiraciji koju ste pronašli na ovom blogu, javite mi se, hajde da pričamo o tome, i tako možda motivišemo još nekoga da napravi prvi korak. Najveća inspiracija dolazi od nas, običnih ljudi sposobnih za neobične stvari.

Print Friendly, PDF & Email
Share.

About Author

Osnivač, autorka i urednica Mooshema.com. U slobodno vreme ovde, negde s porodicom, u kuhinji, u teretani ili na stazi, u radno vreme bilo gde odakle može da se radi kopirajting, analitike, strategije i konsalting na društvenim mrežama, kao i društveni aktivizam.

12 Comments

  1. Mooshema draga, da li bi mogla ti ili neko ko ti sređuje sajt da sve ove “share” opcije koje pokrivaju levu stranu ekrana premesti u desno ili negde drugde, pošto zaklanjaju dobar deo teksta? Oči mi ispadoše jureći ona 3-4 reda koja mogu nesmetano da pročitam, početke svih ostalih redova poklapa šer-traka i prilično ometa čitanje.

  2. Sladjana on

    Inspirativna i pozitivna priča! I ja sam operisala kičmu od iste dijagnoze i to mi je godinama bio izgovor da se ne bavim fizičkom aktivnošću. Pre četiri meseca samo sam ušetala u lokalnu teretanu, konsultovala se i počela sa treninzima tri puta nedeljno, kojima se radujem i koje ne propuštam. Od tada se nijednom nisam ukočila niti imala bolove u kičmi kao ranije godinama, a mnogo se bolje osećam i na duhovnom i psihičkom polju. Do tada sam stalno imala tegobe. Svaka čast žene na ovakvim inspiracijama! Predivno!

  3. Divan tekst! Svaka Vam čast Katarina! 🙂
    A, ja odoh na svoj prvi trening u ovoj godini, odlučila sam da počnem sa treniranjem. Nadam se da ću biti istrajna. 🙂

  4. Nadam se jednom ovakvom mom tekstu na ovom blogu za jedno godinu, dve maksimum. Za sad su problemi samo kičma i stopala, izgleda ne mogu da izdrže kilometražu i 180kg ali opraviću ja to.
    Txs 🙂

  5. Ako pročitam još samo jedan ovakav tekst ima stvarno da obujem patike za trčanje (kupljene pre dve nedelje i stoje u kutiji) i da izađem napolje, pa kako bude. 🙂
    P.S. share opcije i dalje pokrivaju tekst sa leve strane, ja moram da “povučem” tekst i tako držim dok ne dođe trenutak da skrolujem na dole i onda opet tako. Nije mi teško, samo kažem. 🙂

  6. Ja sam pred dve i po godine pobegla od kuce u sinovljemin patikama za trcanje…pobegla od kuvanja, peglanja, spremanja, taxiranja, kontrolisanja domacih zadataka…htela sam da imam vremena za sebe. Trcanje je postao moj hobi i za nedelju dana cu pokusati da istrcim svoj drugi maraton 🙂
    <3 Pozdrav Z

Leave a Reply to etotako Cancel reply

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.