Nemotivacioni post za mršavljenje

Ispričaću vam neke tuđe priče. O kojima praktično ne znam ništa, ali su me duboko impresionirale.

Priča prva

Počinje u septembru, kada prvi put ulazim na odeljenje endokrinologije, u sobu 51 gde se većinom smeštaju žene koje imaju višak kilograma i tu su da smršaju. Na osam kreveta, viškovi su od 15-tak do xy kilograma, uglavnom udruženi pratećim bolestima gojaznosti.

Ja ulazim, mlada gojazna devojka izlazi. Saznajem da je smršala 15-tak kilograma, ali ja nemam čime da je poredim i samo cokćem u sebi, e, bože, nije valjda imala još i 15 kg više od ovoga? Može li se imati više od ovoliko kilograma koliko ja sada vidim?

Ne znam  zašto sam je upamtila, kad smo se, praktično, mimoišle. I kad je bila samo jedna od mnogih koje sam srela i upoznala naredne tri nedelje koliko sam ležala, a dolazile su i odlazile zbog viška kilograma. Možda zato što je toga, njenog poslednjeg a mog prvog dana, više puta ušla i izašla iz sobe, zato što je bila prepuna entuzijazma i zadovoljstva, i zato što je nosila visoko podignut rep i okrugle naočare, crne helanke i crnu majicu, ništa po čemu biste, zapravo, nekoga usput zapamtili, osim po toj auri sreće.

Prošlog ponedeljka sam ponovo ušla na isto odeljenje, u istu sobu, zbog nekih pretraga zaostalih od mog septembra. Ponovo sam u sobi 51, u društvu žena koje većinom leže tu da bi smršale. I onda, u jednom trenutku, ista ona devojka iz septembra, opet u crnoj majici i crnim helankama, sa visoko podignutom punđicom i istim okvirom naočara, ulazi u sobu i ja pogledam i osetim kako sam se sva naježila. Ona je tri puta manja nego jesenas. TRI PUTA!

Saznajem, od jeseni do danas, skinula je 40 kilograma.

Osetim neku sreću zbog nje.

Priča druga

Moja prva komšinica ovog puta, ne zna koliko ima kilograma.

Možda se pitate kako možeš da ne znaš koliko si teška. Objašnjenje je prosto i užasavajuće: nijedna vaga ne meri toliko, koliko je ona teška. Čak ni bolnička, koju za potrebe komunikacije u kući zovem stočna. Ono kada staješ na ogromnu ledenu i izlizanu površinu, a ispred tebe ogroman okrugli merač koji se pomera od nula do tvojih kilograma, i gde nas mere svako jutro, bez obzira zbog čega smo na odeljenju, jer se ta soba cela meri svakog jutra u 6.

Moja prva komšinica, 40-godišnja logoreična i drčna ženica nije izmerena, jer ova vaga, koja meri do 200 kg, ne može da pokaže njenu težinu koja prevazilazi gornju granicu vage.

Predlažu joj operaciju. Ona odbija. Zašto, pitam je. Zato što je zdrava, kaže (ništa nisu mogli da mi pronađu) i sve crne prognoze koje je izgovorio hirurg, njoj zvuče kao da se ne odnose na nju, jer ona je “ovakva ceo život”, a ne od juče. Hirurg je rekao da je ona u riziku od iznenadne smrti. Mene je to uplašilo. Nju, nije.

Podučavala me je da je gojaznost bolest novog doba. Tu frazu iz časopisa je izgovorila kad god je mogla. Da li je to izgovor, ili samo dobro opravdanje, ne znam.

Otiša je kući, poričući težinu svog problema.

Osetim neku tugu zbog nje.

Pričam ti priču

Iskreno, nikad me nisu motivisali američki portali za mršavljenje, gde su sve žene zgodne, zategnute i ne znoje se dok vežbaju. Nervira me ta laž i taj marketing, za koji sumnjam da može motivisati i pokrenuti nekoga ko mora da izgubi 50 ili 150 kilograma viška.

Dok ja trepnem, ona devojka je izgubila 40 kilograma i sada može da trči  za autobusom. Znaš ono, tuđa deca brzo rastu? U stvarnom životu, to je trajalo sto godina, ona je počela polako, bez imalo elegancije i osmeha, i prošla kroz užasnu golgotu muka, izazova, preispitivanja i znoja. I sigurno na tom putu nije izgledala ni malo lepo, da bi danas izgledala tako ljupko i sveže.

Pravi život nije nasmejana i našminkana, zategnuta devojka u studiju za fotografisanje, kojoj pada dobro svetlo na mišiće. Pravi život je kad ti je kosa mokra od znoja, kad imaš grč na licu, radiš sve ono što ne možeš ali ne odustaješ sve dok jednom ne uspeš. To su motivacione poruke. Život, a ne fotošop.

Vaga ne kaže ko si ti. Ali, ti treba da započneš svoj novi životni put.

Zato, ako vam je potrebna motivacija da i vi nešto po pitanju težine ili kondicije uradite, batalite inspirativne poruke sa interneta. Potražite prave ljude koji su stvarno na tom putu. Pa im se pridružite. A, ako vam  lekar ili prijatelj izrazi bojazan da vašom težinom ugrožavate svoj život, shvatite to ozbiljno. Ja sam potpuno zdrava iako imam 100 kg viška, je samo dobar izgovor.

A, ako zaista ne možete sami, da li ste znali da možete da svoj put otpočnete i u bolnici, gde vas niko neće osuđivati i gde ćete biti u društvu onih koji imaju sličan problem? Razgovarajte sa svojim lekarom o tome. Ako vam treba pomoć, prosto, zatražite je.

Gojaznost nije nezarazna bolest modernog doba. Preterana gojaznost je samo sranje. Rešivo. Najbtinija stvar koju moraš znati jeste da ti to možeš, ali da to nećeš moći preko noći.