Natprosečnim školovanjem stvara se natprosečno dete

10

Kad je pre 9 godina, negde u ovo vreme, naš sin testiran za polazak u prvi razred, školska pedagoškinja nam je, nakon urađenog testa i individualnog razgovora sa detetom, rekla: Dragi roditelji, uradili ste sjajan posao! Ali, sigurna sam da to znate.

osnovna škola tvrđava novi sad - upis

O čemu smo maštali kad smo upisivali dete u prvi razred.

Ah, kakav je to ponos za roditelje budućeg prvaka! Ivan je imao jedan od najbojih rezultata na testiranju u celoj školi, po gotovo svakom kriterijumu je imao opis – više od očekivanog za uzrast.

[quote_right]Tek godinama kasnije shvatila sam koliko su te voćne salate petkom imale značaja za odnos prema ishrani koji ima moj sin danas. Osim što radije bira voće od slatkiša, još uvek mi ponekad kaže, petak je, dan za ogromu voćnu salatu! A ja onda pomislim, to je naša Zemlja čuda <3[/quote_right] Jeste, uradili smo veliki posao. Ali, shvatila sam da je i predškolsko u vrtiću Zemlja čuda takođe uradilo veliki posao. Od svih domaćih zadataka koje je s radošću radio, preko svih novih saznanja koje je sa nama delio, do voćne salate koju su klinci pravili petkom, noseći sveže voće po želji iz kuće, sve je to bio deo pripreme za školu i budući život i komentar koji smo dobili i još uvek čuvamo te rezultate.

Sve smo uradili dobro, osim jedne stvari: niko mu nije rekao da posle prvog dana škole, mora da ide i drugi, i treći, i n-ti dan, i tako… još uvek. Kad smo ga drugog dana prvog razreda probudili ujutru i rekli, hajde, idemo u školu, on je ozbiljno i s čuđenjem uzvratio: zar opet? pa bio sam već juče.  🙂

Kreće sa radom Tvrđava

Kad sam čula da je Dina Đilas, ista vlasnica našeg vrtića otvorila i privatnu osnovnu školu u Novom Sadu, došlo mi žao što smo požurili 9 godina. Tvrđava će, sigurna sam, biti raj za decu, po svakom obećanom kriterijumu koji sam saznala o njoj. Jer, znam ljude. Znam kako se radi. Zato pišem ovaj post – kofu vode koju polivaš za onim kojem želiš uspeh iz sve snage.

Jer znam da smo izlazili iz vrtića i krenuli u školu, svi redom žaleći što ne možemo da ostvarimo kontinuitet i nastavimo sa Dinom i njenom ekipom, njenim konceptom i njenom vizijom o edukaciji i vaspitanju dece i kroz školovanje. Mnogi roditelji, koji su u međuvremenu postali i moji prijatelji, iskoristili su tadašnju mogućnost da potrebu da dete bude u dnevnom boravku pre ili posle škole, ostvare to u specijalnom programu koji je Dina osmislila, programu brige i staranja o našoj deci kad završe časove a mi još uvek na poslu.

Zadivljujuće je s kakvom ozbiljnošću, a ujedno i lakoćom je narasla Zemlja čuda, ono što smo oduvek samo zvali vrtić. I kako nismo prestali da budemo u vezi sa tom ustanovom ni dok su nam deca rasla.

“Kod Dine”

Što se mene, prilično nadrdane i zatvorene osobe tiče, činjenica da sam među drugim mamama našla prijateljice za ceo život, takođe govori o tome kako se “kod Dine” radi: ona neguje sve aspekte života kad joj poverite dete. Čak vas natera da se družite sa mamama, iako to mrzite iz dna duše. Jer se deca toliko snažno povežu, da naprosto ne žele da se razdvajaju. I ti, ako si nadrndana i inače zatvorena osoba kao ja, zatekneš sebe kako si zahvalna za tu mogućnost koju dobijaš: dete ti je steklo prijatelje za ceo život, a ti si dozvolila sebi da prevaziđeš svoju (prirodu) distancu da bi stekla prijateljice za ceo život.

I, kad mi je Dina javila da otvara privatnu osnovnu školu Tvrđava, toliko mi je to bilo prirodno, da sam se zapitala šta ja sad da uradim, da rađam još jedno dete jer će imati gde da se školuje? 🙂

Jer, znate kako. Naša osnovna škola je dobila dete s rezultatima iznad očekivanih za svoj uzrast. A onda je od tog deteta napravila prosečno dete i takvog ga predala gimnaziji.

Bitan detalj koji je meni zapao za oko :)

Bitan detalj koji je meni zapao za oko 🙂

Da mogu da biram, i da sam imala uslove pre 9 godina da biram, ne bih dozvolila nikakvu mogućnost da moje dete školovanjem bude uprosečeno. Želela bih školu u kojoj bi moje dete ponovo dobilo mogućnost da se razvija da bude natprosečno. Zato što to nije samo pitanje predispozicije, već i ogromnog rada i truda koji zajednički moraju da ulažu i roditelji i nastavnici i učitelji. A trebalo je vraški se potruditi da se od mog natprosečnog prvaka, stvori prosečan gimnazijalac.

Dakako, ja imam stvarno dobro dete, pu-pu-pu. Ali, potpuno sam svesna i svojih i tuđih grešaka koje načinjene prema njegovom potencijalu tokom školovanja, a koje smo mogli da izbegnemo da je u to vreme bilo izbora. Uverena sam da će Tvrđava da ponudi savremeni, evropski sistem obrazovanja, skoro da zavidim onima koji imaju tu opciju na stolu. Jer znam koncept i znam da su “od Dine” iz vrtića, u škole širom Novog Sada polazila deca sa rezultatima iznad očekivanih za uzrast.

Naptrosečnim školovanjem se stvaraju natprosečna deca.

[divider] [icon_check]FACT: Sa pet godina, “kod Dine”, na sin je počeo da čita knjige. Ne slikovnice ili pričice. Knjige. Romane za decu. Kada bi bili rođendani u vrtiću, kupovale su se isključivo knjige, i to po čitavi serijali romana za decu nižeškolskog uzrasta. Imali su pet godina i gutali su romane, latinične i ćirilične, nismo mogli da se nakupujemo. Kada su slavili šesti rođendan, već smo bili u problemu, u Srbiji nije bilo izdato toliko romana za decu, koliko su ih naša deca pročitala. Počeli smo da kupujemo romane za malo stariji uzrast.

Klinci su pričali o knjigama. Stvorena je kolektivna potreba. To se kupovalo i skupljalo i zaista se ČITALO. To je bila njihova tema. To su bili događaji. Ivan je čitao pred spavanje, posle ručka, kad izađemo na ručak, kad odemo u goste. Vukao nas je u grad da nabavimo nov roman iz serijala koji je započeo. Čitao je brže od prevodioca i brže od izdavača. Uzimali smo brojeve telefona izdavača, ostavljali svoje brojeve, da bismo odmah nabavili peti nastavak serijala nekog romana, jer je sve do tada izdate već progutao. Čitao je držeći olovku uz sebe, ispravljajući tipografske greške promakle lektoru. Mi smo mislili da je to normalno, jer si okružen samo takvom decom, nije to bio samo tvoj sin, dete izdavača i knjiga. Takvi su bili svi, cela generacija 1999. iz Zemlje čuda!

Sada vas sigurno ne čude rezultati koje su ta deca imala na testiranju, svi redom “izvan očekivanih za uzrast”? I koliko smo bili u šoku kada su nam već posle mesec dana rekli da su nam deca nemoguća, ne paze na času i nisu zainteresovana? Kako da prosečnim školovanjem zainteresuješ dete koje je do prvog razreda pročitalo 30-tak romana i ne primećujući koje je pismo, dok se uči veliko i malo slovo A? Škola je pravljena za prosečne. Škola nije spremna za decu koja u prvom razredu lektorišu izdavača.

Pazite kome ćete poveriti dete. Mi smo na Dinu nabasali slučajno, tražeći vrtić koji radi duže. Nismo ni slutili da smo našli mesto koje će toliko uticati na život i razvoj našeg deteta. Ona žena to prosto radi drugačije od ostalih. I, verujem, nabolje u ovom gradu. Zato sam srećna što će neki klinci od septembra imati na raspolaganju i drugačiju školu, jer bih takvu želela i za svoje dete.

Print Friendly, PDF & Email
Share.

About Author

Osnivač, autorka i urednica Mooshema.com. U slobodno vreme ovde, negde s porodicom, u kuhinji, u teretani ili na stazi, u radno vreme bilo gde odakle može da se radi kopirajting, analitike, strategije i konsalting na društvenim mrežama, kao i društveni aktivizam.

10 Comments

  1. Slađana Đukić on

    Zanimljiv tekst, Tanja. Imam devojčicu koja sada kreće u prvi razred i razmišljam često o sistemu školstva kod nas. Divno je ako je Dina uspela da stvori tako dobru i podsticajnu atmosferu u vrtiću i za svaku pohvalu je ako tako nastavi i u školi. To mi se čini kao dosta teška misija kada posmatram kako funcionišu privatne škole i vrtići u Beogradu. Ideje su uglavnom odlične, ali u praksi vlasnici moraju da izlaze u susret raznim zahtevima roditeljima, da tolerišu nepoštovanje pravila, da bi uspeli da održe određen broj dece bez kojih ne mogu da opstanu, a sami roditelji često nisu osvešćeni i misle da kada već plaćaju imaju pravo i da se pitaju! Bila bih jako srećna da se neke dobre ideje, bar one koje ne zahtevaju puno novca, prime u našim državnim školama. Za početak poneki kiosk sa zdravijom hranom, umesto pekara i pljeskavica, umesto koka kole sokovnik sa svežim voćem itd… Ima još puno toga što je sasvim jednostavno i izvodljivo, ali fali “samo” volje da se i realizuje!

    • Naš dugogodišnji poznanik drži jednu od prvih privatnih gimnazija u Novom Sadu. To nam je bila rezervna opcija za koju sin nije znao, u slučaju da posle mature ne prođe u željenu. Prošao je. Elem, priča nam poznanik, vlasnik i direktor: došao mi je otac i rekao da očekuje da njegov sin ima sve petice. Direktor je odgovorio: Slažem se, recite svom sinu da se za to i potrudi.
      Znači, nisu sve privatne škole “lezi lebu”. Naprotiv. U mnogima se radi više i kvalitetnije, u manjim grupama sa stimulisanim nastavnicima.

      Izbor obrazovanja, pa makar i izbor državne škole (učiteljice/razrednog starešine), treba da bude u fokusu roditelja. Te osobe su neobično važne u životu naše dece.

  2. Sjajan tekst i predivan primer! Potpuno si u pravu za uprosečavanje. Prava je retkost danas u državnim školama naći kadar koji primećuje i poštuje individualnost.

  3. Да туга буде још већа, чак и ономе ко (попут мене) дође у школу оран и вољан за рад, и наиђе на децу коју упропасте лезилебовићи који мисле да је довољно само увалити се у школу и за то примати плату, и чији су родитељи још гори, јер, хееееј, дете му је до тад имало 5 а сад једва 2 јер код мене мора много да се учи, а о колегама и њиховој стручности да и не говорим, мање од једне школске године довољно је да вас обесхрабре, а већ 2 године рада у школи да вас начисто обезвоље.

    • Uvek se uznemirim kada od vas, prosvetara, čujem kakvo je stanje u školi. Uvek ima sjajnih ljudi i uvek taj sistem koji satire sjajne. Mislim da i nastavni kadar uprosečavaju, isto kao i decu. Ovom društvu generalno ne odgovara izuzetnost.

      • Али мислим да никад није било овако страшно, и да ће бити само још горе. Јер, очигледно, човек као јединка не уме да се уздигне док не падне на само дно. А ми то дно, како се чини, још увек нисмо дотакли.

  4. Pingback: Finska bajka u Srbiji: O.Š “Tvrđava” kao primer reforme obrazovanja u postojećem sistemu | Dragan Varagić Blog

  5. U ovom crnom moru zvanom “srpsko školstvo” – Zemlja čuda deluje kao upravo to – nešto vanvremensko i čudno. A u stvari je prelepo i predobro da bi bilo istinito. Pratim sve vesti vezane za njih i otvaranje škole, i srce mi je puno kad čujem da još uvek ima vrednih ljudi koji veruju u decu i njihovo bolje sutra. Zato mislim da one prosvetare koji odustaju nakon dve godine, okrećući se svojim kolegama i zimskom snu – ne treba uopšte komentarisati.

  6. Ovo je po meni jedan reklama-tekst. Znam i za ovaj vrtic, i za Dinu i za sve to… Ne kazem da tamo nije dobro i da nije kvalitetno al’preteraste malo sa tolikim pohvalama… I moje dete je nadprosecno, inteligentno, pomalo eksentricno i sa njim je tesko raditi. Ima jako dobru uciteljicu, ceo kolektiv u skoli ga poznaje iako je tek zavrsio drugi razred, svi se oko njega trude. Nije ni u takozvanim obicnim skolama sve u rusvaju! Ne preterujemo! Sve pohvale Dini ali ovo je bas ispalo bezveze da se cita…

    • Svako pominjanje nekog brenda jeste reklama. Kada napišem da radije koristim ovo ulje nego ono, ja reklamiram i jedno i drugo 😉

      I ja sam ovde zaista sa radošću izreklamirala školu koju otvara Dina Dajč, jer imam iskustvo sa njom i njenim vizijama iz prve ruke. Ako sam bar malo pomogla da se dobar glas o tom vrtiću i budućoj školi čuje, ja sam jako zadovoljna. Jer bila sam zadovoljna dok je moje dete bilo u Zemlji čuda, a mene je jako teško zadovoljiti.

Šta ti misliš? Reci! [Komentarisanjem na ovom blogu, saglasni ste sa Uslovima korišćenja]

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.