Kad malo bolje razmislim, ovo naše putešestvije po Italiji bilo je religijski turizam, moustli, i nepravedno izbacujem “molitve” iz naslova. Jer, religiju posmatram samo kao deo istorije (i) umetnosti. Pride, u crkvi Svete Marije anđeoske, u centru Asizija, gde smo upali tačno na “slavu” zaštitnice mesta i njen dan, greškom sam primila “corpo di Cristo” čekajuć u redu i misleć da su svi ispred mene turisti i čekaju da vide pozlaćenu fresku.
A ja sam, u stvari, bila među vernicima koji su čekali da dobiju pričešće. Dok sam se osvestila, držala sam u ustima telo Hristovo. Prestala sam da mičem ustima. “Da li su to ugljeni hidrati?” pita me sin koji je u redu do mene prošao isto i isto tako drži hostiju u ustima, pazeći da se ne dotakne sa zubima i jezikom. OTKUD TI TO?! pitam glasnije nego što sam htela i što bi bilo pristojno u crkvi tokom nedeljne mise i tom prilikom jezikom premeštam bezukusno parče nalik kartončiću. Pljuvačne žlezde otapaju telo i mi Hrista oboje progutamo u isto vreme.
U glavi mi odzvanja “dalisutougljenihidrati” i preispitujem se u sebi kada je to u našoj kući bilo povike na UH, kada sam pogrešila i da li sam to ja. Pitam ga kad je bilo prilike, šta misli o UH. – To je nešto što nam ne treba, uništava mišiće i goji. Karikiram, ali otprilike.
Oh.
To nije čuo iz kuće. I postajem ozbiljno zabrinuta jer je ta tema, povika na UH, zahvatila i jednu posve mladu generaciju koja još uvek ni ne zna gde je šuplja, ali zna da treba da strahuje od UH. Pri tome, generacija koja raste i kojoj je neophodna energija, gaddemnit.
U Rimu govori rimski i jedi rimski
Ovo naše putovanje bilo je i ugljeno-hidratni turizam.
U Italiji je B&B isključivo sa slatkim verzijama kroasana, s dodatkom mini pakovanja Nutele, a kad možeš sam da biraš u restoranu, nazivi pasta su toliko zavodljivi, a testo pice toliko savršeno, da ti se čini da je naručiti piletinu sa žara čista blasfemija. Prvi sladoled koji sam pojela, nisam pojela koliko je bio sladak. Posle tri nedelje i nije više bio presladak.
Jelo se toliko paste i slatkih peciva, da sam verovala da sam se grozno ugojila, iako sam bez pardona najveći deo puta bila u šorcu. Ugojila? Bilo me je baš briga. Htela sam da uživam, da budem prisutna i da ni od čega ne pravim problem. Ako moj holesterol može da izvini na trenutak, imam i ja pravo da se opustim, a verujem i da bi se Italija uvredila da sam izvodila kerefeke.
Nego. Zanemarimo malo moj holesterol porodičnog tipa, dakle, nepopravljivi đavo. Moj holesterol je moj problem i vi ga ne morate imati. Prema tome, ono što je dobro za mene, ne mora da bude i neophodno za vas. Ono što je loše za mene, ne mora nužno da bude i loše za vas. I pogledajmo izvan toga, prosto: ako se zdravi, ugljeni hidrati vas neće ubiti. Mnogo sam razmišljala o tome gledajući ih kao osnovnu i najbiraniju ponudu na svakom koraku. Šta je internet uradio sa hranom, i šta su blogeri uradili sa ljudima i njihovim poimanjem hrane, to je problem, već i od ugljenih hidrata.
Obećala sam sebi da neću biti taj bloger.
Ako sam ikada zaličila na takvog, a imam jedno tri starija odvratna teksta kojih se stidim (koje ne brišem, jer želim da me povremeni komentari na njih podsećaju šta nikako ne treba da pišem ako se zanesem), od sada više sigurno neću biti. Neću da drugima govorim šta je dobro ili loše, neću da solim pamet, neću da dodajem opštoj histeriji i i neću da izigrivam nikakav drugi #uticaj osim onog da ustanete sa kauča, proteglite noge i postanete aktivni. I kuvate kod kuće više, a jedete na ulici manje iz kutije i kese. I živite najbolju verziju svog života. Obećala sam sebi zdrav razum. Neću drugima prodavati ništa drugo.
Vidi šta su ti uradili od ishrane, mama.
Pre koju godinu, jedan info portal otvara svoju sekciju za žene i tamo rubriku o zdravoj hrani. Predlaže se recept sa kus-kusom. I jedna blogerka koja se užasava ugljenih hidrata, deli recept i uzbuđujući se: Ugljeni hidrati! Gluten! Strašno! Neznalice! Ovo prodaju kao zdravu hranu?!
Od tog preuzbuđenja zbog glutena, pa do danas, vi već imate celu nišu blogera koji su, uz par dobrih ideja oko neke ishrane, i gomile veoma loših, stvorili od svojih čitalaca preplašene ljude koji su počeli da plaše hrane ili nekih njenih delova i sastojaka.
Problem nije preteran strah od ugljenih hidrata ili glutena ili štajaznam. Problem je što takvi strahovi vode u poremećaj ishrane. I što s poremećajem ishrane mora doći do poremećaja zdravlja.
Ne plašite se hrane. Plašite se blogera o hrani, gurua i rubrika za žene.
Taj novi nadri-nutri guruizam sve više počinje da liči na sektašenje. Sekte koje prokazuju ugljene hidrate isto kao i sekte koje ne jedu crveno povrće poslepodne isto kao i sekte koje gledaju u sunce isto kao i sekte koje jedu samo presno isto kao i sekte koje se klistiraju crnom kafom i protive vakcinaciji.
I kada vam ti nadri-nutri-gurui kažu da voće nije dobro ili neophodno za ishranu, šta vi imate tu da dodate. To su ili tvrdnje tek tako, ili tvrdnje zasnovane na nekim istraživanjima koja su sproveli neki doktori za koje niste čuli, na nekim institutima za koje ste načuli, jer liče nazivom na one za koje ste čuli. Bau-vau. A onda probajte i da nešto dodate, usudite se da izdvojite mišljenje, samo će vas uzrujati armija fanova koja će stati u odbranu izjave vređajući i vas lično, a ne samo vaše bedno drugačije mišljenje. Bićete blokirani, ekskomunicirani, izbačeni.
I pošto je na nadri-nutri-blogu došlo do nekog šera ili lajka, taj vaš nadri-nutri-guru, gle, počinje da izbacuje svaki dan po jedan novi tekst uživaljavajući se u svoju ulogu nutri-prosvetitelja, u kojem dodaje još i još zavera u prehrambenoj industriji, ili još i još hrane i sastojaka koje bi trebalo da izbegavate ili koje vas tiho ubijaju. Ako nastavite da ih čitate svaki dan, uskoro će vas paralisati od straha i potpuno sludeti.
Kako nadri-nutri guru zamišlja svet
Ne samo da ti ne jedeš ugljene hidrate, možda imaš povišen šećer ili insulinsku rezistenciju. Već pišeš kako su ugljeni hidrati generalno loši.
Ne samo da ti ne jedeš gluten, jer možda imaš celijakiju ili upadljivu netoleranciju, nego smatraš da ceo svet treba da izbegava gluten.
Ne samo da ti jedeš presno jer si umislila da ćete to spasiti povratka raka, već nastupaš u javnosti kao da je presno najbolja ishrana za sve.
Svesno sada preterujem. Ali, ako pogledate bolje, primetićete da samo izrazita manjina na svetu, mereno jednocifrenim procentima, ima neki (ali ne SVE) poremećaje ili bolesti zbog kojih je pametno da se uzdržava od određene hrane. Ne većina. I, ne mora većina da to izbaci iz ishrane samo da bi se osećala sigurno da ih neće zaskočiti celijakija odjednom, u četrdesetoj godini života.
Budite srećni što nemate celijakiju ili dijabetes. Ili, stvarno imate dovoljno novca da prihvatite svaki trend koji vam se servira?
Detox. Buahahah
Pogledajte još bolje. Pola planete se čisti! Čarobna reč: detoksikacija. Pokretom čišćenja se ubedljivo sugeriše da se mi konstatno trujemo, ako se hranimo normalno. (Pod “normalno”, mislim na sve obično i umereno, bez probirivanja i bez preterivanja). Kao da je sve otrov što uzimamo, pa sada moramo da se podvrgnemo čišćenju, jebote, kako bismo telo oslobodili otrova. Imam lošu vest za tu polovinu: naša jetra, ako je zdrava, radi to bolje i savršenije nego bilo kakva tura ceđenim sokovima, i sigurnije nego bilo kakva crna kafa kojom se klistirate. “Čišćenje” je potrebno ako ste se stvarno otrovali, a to se desi ako stvarno pojedete pokvarenu hranu. Onda vas na to podseti jedan običan proliv kojeg se telo poduhvati da poizbacije otrove i vrati vas u normalu.
Izbacite ovaj blog iz radara ako doprinosi vašoj frustraciji
[dropcap2]O[/dropcap2]vo je upozorenje: ako je za vas povremena svečana i svečarska večera s prijateljima, gde je na trpezi vruć hleb, slanina i proja, uz tortu s margarinom, izvor frustracije, znajte da ste duboko zaglibili. Ne šalim se. Ako vi niste u stanju da podelite sa drugima jedno obično hedonističko iskustvo koje pripada ljudima, jer ste frustirani zbog svoje trenutne dijete ili načina ishrane, stanite i prestanite odmah tu. I, ako sam slučajno ja bilo čime na ovom blogu doprinela tome da budete frustrirani od neke hrane, onda izbacite blog iz bookmarka, odmah.
Ne sviđa mi se svet u kojem moj sin u razvoju pita da li je hostija teška jedan gram, ugljeni hidrat. I neću blog zbog kojeg će neko ispod slike da me pita kakav primer dajem drugima zato što sam jela špagete karbonara u Italiji. Neću situaciju u kojoj me nepoznata osoba krišom fotografiše u Novom Sadu dok s porodicom jedem pizzu i šalje “preteće” poruke da će to objaviti mojim čitaocima da pokaže kakva sam u stvari. Kakvasamustvari?! Pa, jebote, ali moooooolim te objavi, ako sam ti ja meta da izigravaš paparaca i praviš budalu od sebe.
Mrzi me da vodim takve razgovore.
Pisala sam blog i pre nego što je to postalo tako lejm.
Pisaću i dalje. Ali, neću da budem guru, TO je lejm.
Hoću da pišem o sebi i iz sebe. Sviđa mi se ta staromodna ideja o tome da je blog lična stvar, koja drugima može da se svidi, ili ne. Tome blogovi služe. Meni se piše o tome da je stari, dobri, staromodni zdrav razum nenadjebiv, čak i kad je reč o ishrani. I da je deo normalnosti i mentalnog i fizičkog zdravlja da nisi ni na kakvom režimu. Već da koristiš zdrav razum koji već imaš.
Jedi. Voli. Moli. Soli. Brokoli i guakamoli, la-la-la-la-
[dropcap2]O[/dropcap2]vo je sva mudrost: Jedi manje, kreći se više. Nema na čemu.
16 Comments
Skidam kapu!
Bravo Tatjana!
Fantasticno, precizno, zivotno.
Skoro sam imala problem sa ishranom…zivim sa roiteljima kojijed uobicajeno i onda samnja pocela pratiti sta nije zdrravo…posto slabo imam kupiti to sto je zdravo cak sam bivala i gladna vise….sve mi je dovelo pomijeranja zeludca i bolova…na kraju samotisla zeni koja pravi želudac i koja ima 80 i kusur godina…rekla mi je da mi sve od probiranja hrane…
Svesam jela kako vec zovu alkalno…a osjecalase gore i gore…
Eh onda odlazim u tursku na ljetovanje i jedem i peciva i salatu i bas zdravo i ne zdravo…i pocinjem biti bolje…opet osjecam apetit,popravljam izgled…tako daaa bitnije su nee druge stvari.
Moja nana živi na pitama a ima 80 godina i cijepa drva…i onda sebi sama ispadam ko glupaca…treba izbjegavati industriju,stres,tugu….
ovo sam napisala da upozorim mlade i da ne citaju puno…ovo ce vas ubiti ovo ne…treba gldati da se jede zelen,brokoli i tak ali nikako strahovati…cemu onda zivot…samo gore bude…jedva sam spasila svoju vezu,zdravlje zbog gluposti…
Kruži npr članak o hunzima kao narodu koji jede sirovo-glupost…gledala sam slike njihove hrane jedu obicnu hranu to jest i meso i gluten i slatkise…isto tako i narod Ikarije jede svasta ali puno zeleni ali zato plešu,pjevaju…
Hvala na zdravoj porciji zdravog razuma, sve redje pojave…nekad su mi blogovi bili bekstvo od medija i njihovog sirenja panike, ali vidim da se taj dobro isproban recept preselio i na ovaj teren. Hvala ti sto ostajes svoja i sto si spremna da se menjas kad vidis da gresis, takodje, sve redja pojava, svuda.
Pročitala u jednom cugu, složila se u trenu, bravo Tanja. Čitala sam te dok sam počinjala sa vežbanjem, tada si me inspirisala svojim iskrenim pisanjem. Kada sam ustalila svoj zdravovežbački ritam – manje sam posećivala blog. Hvala ti i na tome, dala si mi vetar u leđa bez obaveze da budem stalno prisutna. Danas, čitajući tvoje pismeno obraćanje, osećam zahvalnost što žena sa takvim zdravim razumom postoji i ostavlja svoj trag na blogonebu. Meni je teško da slušam oko sebe žene zarobljene u ovim ili onim režimima, koje slepo prate, kojih se pridržavaju, koji im život trasiraju jednim rigidnim putem – i svaki put pomislim “brate, zašto komplikuješ svoj život toliko?” Budi jednostavan, uzimaj iz prirode najbolje za sebe, kuvaj svojoj porodici, obeduj sa njima, slušaj ih, prati ih, osluškuj sebe, ne zatrpavaj se, kako hranom tako i informacijama, provodi dane napolju. It’s not such a bih deal.
U poslednje vreme nemam naviku da komentarišem bilo šta na blogovima, bez obzira dal mi se dopada ili ne. Ali ovog puta sa velikimm razlogom pravim izuzetak i kažem bravo! Sto puta bravo.
A, zdrav razum je ono što nam danas najviše i najčešće fali.
‘Hoću da pišem o sebi i iz sebe’
TOOOOOOOO! :*
Možeš ti da nećeš da budeš guru kol’ko god hoćeš, al’ sekta zdravog razuma nema drugog potencijalnog…
Svaka čast!
Mooshema sekta i njen guru su ono što treba svetu bloggera.
“…stari, dobri, staromodni zdrav razum nenadjebiv,…”
Pozz
Ja sam pobegla iz jedne od navedenih sekti, konkretno tzv hrono ishrana.
Sad samo još imam dilemu da li da pišem knjigu i namlatim pare 😀 Hrono prodavanje magle je kod nas vrlo profitabilno, pa da uzmem svoj deo kolača, i to bez margarina, dakako 😀
U svakom slučaju, pozdravljam ovo bežanje u realnost. Ko može ceo život da bude na nekom režimu svaka mu čast. Jedino naravno ako je zbog bolesti, onda se može jer se mora.
Pravo si osveženje u ovim preteranim, u svakom smislu, vremenima! Bravo!
Čarobnica, for real!
Izvrstan post, sviđa mi se.
Pratim Vas od prošle godine, pročitala sam sve članke ali ovaj mi se izuzetno sviđa.
Naime, patim od poremećaja u prehrani dok s druge strane studiram nutricionizam. Kažem “patim” jer još mi je ostalo par bitka koje ću dobit, iako iskreno primjećujem da se rat bliži kraju. Usput, i po struci ću vrlo brzo postat nutricionist.
Danas je hrana postala stigmatizirana te se javlja strah od iste i odredenih sastojaka, pa su poremećaji u prehrani kao takvi neizbježni. Sve dok sam pokušavala svoj problem riješit isključivo (nazovimo to tako) zdravim i ispravnim načinom prehrane, nije bilo pomaka. Kažnjavala bi se za sve što bi smatrala nezdravim – pod time smatram prvenstveno ugljikohidrate u bilo kojem obliku.
A onda sam počela ucit biokemiju-metabolizam, i kupila Guytonovu knjigu koju smatram osnovama svih mogućih osnova za ikoga tko se želi bavit ovim poslom. Tako sam učeći i mijenjajući svoja uvjerenja, suočavajući se sa strahovima te konstantim radom na sebi promjenila svoju kvalitetu života. Hranim se zdravo, ali pojedem i čokoladu i kolač i krišku pizze.
I nemam potrebu sumanuto ići vježbat nakon toga.
Hrana ipak nije samo puko zadovoljavanje potreba, već ima izrazit kako psihološki tako i sociološki aspekt. Džaba mi sve što se hranim ultra zdravo, i brojim svaki gram UH ako moja psiha zbog toga strada.
A istinska sreća i zadovoljstvo dolaze prvenstveno od nas samih i naših misli.
Stoga, thumbs up za post i potpisujem svaku riječ.
Ali ti JESI inspiracija. Inspiracija za normalan, zdrav život. Za srećan život.
Scena u crkvi je scena za neki film, baš se ismejah.
Hvala ti što si normalna. Moje mišljenje je da o hrani treba da čitamo i učimo, ali svemu pristupamo selektivno i sa mozgom uvek uključenim.
Kad se malo zanesem, pa se malo više opteretim, ti napišeš tekst poput ovog, i vratim se na zemlju. E pa hvala i za to, i za onih 20 kg od kojih sam se oprostila onomad.