Moja božićna poseta Sloveniji zatekla me je nespremnu. Nisam imala ni obuću ni obleko za – brda i pešačenje. Imala sam fine crne cipele i nešto crnih komada odeće za svečanosti.
Međutim, nema tu šta, Nana je rekla da prvog dana Božića gremo gor, na Sveti Jakob, imali obuću ili ne, imali štapove ili ne, jer se takav dan ne može propustiti.
Moje crne cipele koje ću povrediti kamenjem nisu bile dovoljno dobar izgovor, našli smo među prijateljima broj 42, patike za planinarenje, debele čarape da popunimo prostor i ja sam sa ženama krenula gore.
Nana je vodila najstrmijim putem u brdo, Marja i ja smo pratile, sa srcem u grlu, ali hrabro i uprkos nedostatku kondicije za veranje. Sat vremena i 170 otkucaja pulsa kasnije, stigle smo na vrh gde je bilo još sličnih ludaka koji su Božić proveli penjući se.
Sutradan me je dočekao nov ispit: osvajamo Sveti Jošt, nešto niži vrh i lakša staza, ali duplo duža. Nana je ponovo vodila težim putem, ali je tražila i puteve kojima se ređe ide. Naime, tamo je bio takav gužvanjac po planini, da smo bukvalno, nas na stotine, hodali gore-dole, sudarajući se po uskim stazama, otpozdravljajući “Dan!” svakome usput. Mlado i staro, od beba na leđima svojih očeva, do 75-godišnjaka, čitave porodice i prijateljice penzionerke, pubertetlije i biciklisti, ma, svi su tu bili! Usput smo sreli i bivšu premijerku Slovenije, kako solira prema vrhu, sa štapovima i osmehom, “Dan!”
Ma, daj! Da li je moguće da su bukvalno svi danas u brdima? Koliki je prosečan životni vek vas Slovenaca? – pitam familiju, jer vidim da je ceo Kranj u brdima već dva dana.
Ne, ne znaju. Ali ono što i ja vidim golim okom, svaki put kad odem u Sloveniju, gde bilo da idem, u bilo koje doba godine, ja vidim da su svi, bukvalno svi u pokretu: na biciklima, u hajkerskoj opremi, u patikama i opremi za trčanje.
Da li to pravi neke razlike u konkretnim brojkama, poredeći iskustva dve zemlje koje poznajem: Srbije, gde se više sedi, i Slovenije, gde sve više kreće?
Te večeri smo proverili podatke.
I, evo šta smo saznali:
Očekivani životni vek Slovenaca je 80 godina, za žene u Srbiji samo 57.5 godina
Poređenjem očekivanog životnog veka Slovenaca i Srba, prema uporedivim podacima WHO, UN i Svetske banke, nailazim na fantastične razlike. Prema zvaničnim podacima, 2013. godine, očekuje se da Slovenke prosečno dožive 83.6 godina, a Srpkinje 57.5. Muškarci iz Slovenije 77.2, a muškarci iz Srbije 55.3 godine!
Srbi daleko češće umiru od bolesti srca
Pošto se bolesti srca i kardiovaskularnog sistema povezuju sa stilom života, ovih nekoliko podataka će vam pokazati kakve razlike u uzrocima smrti od bolesti povezanih sa stilom života pravi odluka da se krećete ili da sedite.
Od srčanog udara u 2013. godini, umrlo je 17% Srba i 2% Slovenaca.
Od moždanog udara, 17% Srba i 14% Slovenaca.
Od posledica povišenog krvnog pristiska generalno, 5% Srba i 3% Slovenaca.
Od dijabetesa – 4% Srba i 1% Slovenaca.
Mi u Srbiji smo rekorderi u umiranju od bolesti koje se mogu prevenirati ili dobro lečiti
Građani Srbije su u samom svetskom vrhu po bolestima srca i krvnih sudova kao uzročnika smrti. Prednjačimo, u odnosu na Slovence, i u smrti zbog onih vrsta kancera koji se mogu uspešno lečiti ranim otkrivanjem:
Znam da se mi u Srbiji malo krećemo. Nismo aktivni. Teže se odlučujemo da izađemo iz kuće, očekujući od sebe valjda da odmah trčimo maraton, pa, pošto će se to teško dogoditi, onda da ni ne pokušavamo da hodamo.
Nije samo da put od hiljadu milja počinje jednim korakom.
Nego jeste da one nacije koje su vaspitavane da se kreću, prosto, duže žive. Da li vam prosečno očekivano doživljenje Slovenke od 83.6 godina, i građanke Srbije od 57.5 godina nešto govori?
(EDIT: Izvolite izvor)
Zato za 2016. želim svima nama u Srbiji, i gde god da smo – da menjamo ovu statistiku.
K R E Ć I S E !
To je dobra, prava novogodišnja odluka.
9 Comments
Prosecan vek za zene u Srbiji je 77 godina.
Poštovana, da li vi verujete u Gospoda Isusa Hrista?
Ne znam odakle tako losa statistika za Srbiju. Sigurna sam da je losija nego u Sloveniji, ali iskreno sumnjam da je toliko losija. Pre bih rekla da je prosecan zivotni vek zene u Srbiji 67 nego 57, a mozda je i visi.
Obratite paznju da su podaci o ocekivanom trajanju zivota na rodjenju i za zene i za muskarce, pogresno preneti kao i raspon u bojama. Ako se vratite na web site World life expectancy gde su rangirane zemlje od najduzeg do najkraceg ocekivanog trajanja zivota, videcete da sam u pravu pa bi bilo u redu da ispravite podatke.
Inace se zalazem za fizicku aktivnost, ona je izuzetno vazna za zdravlje ali bi morali tacno da prenosimo podatke.
Mogu da se pentraju koliko hoce… ipak i Slovenci na kraju umru.
Ima u Novom Sadu nekoliko planinarskih društava. PSD “Železničar” je društvo sa kojim sam išla na nedeljne šetnje i vikend “akcije”. Sada imaju i šetnje subotom, nedeljom i sredom + akcije -odlasci na neke planine+ razne proslave u planinarskim domovima itd…Prethodne dve nedelje je sa njima polazilo po 90-100 ljudi ! Predivno! A i u fitnes centrima ima puuuno sveta, naročito mladog ( planinari su u proseku malo stariji) . Tako je moj generalni utisak da se i naši ljudi sve više kreću. Samo još kad bi nam napravili čestite biciklističke staze!
Sva sreća da imamo Frušku goru i ta planinarska društva, oglase se u medijima gde se te nedelje planira obilazak. Šumske staze su dobro markirane, dobri vodiči, prigradski prevoz, hranu za poneti i to je to. Ali to je jednodnevno, oko 20-tak km pa i to nešto znači za zdravlje. A gradovi Slovenije su preko vikenda poluprazni, a mi ili na Najlonu ili u centru.
Divna je Fruškica! I stvarno su lepo obeležene staze.
U poređenju sa slovenačkim, bebeće :))
Ja sada u srednjim godinama, od mladosti sam posećivao Sloveniju, pa čak me i služenje vojnog roka potrefilo tamo. Triglavski nac. park, vrhovi: Prisojnik 2547 m/n.v. Vršič 1.800 Špik 2400 Nanos 1200 Vogel, Bohinj su neka od mesta koja sam obišao (popeo) Ono što sam hteo da naglasim to je njihov način i stil života odlazak u gozd (šumu). Oni rade do petka i onda počinje vikend. Svi imaju opremu, kola, najave se planinarskim domovima kojih ima zaista jako mnogo na prenoćište i kreću. Kod nas, ako radiš kod privatnika to subotom se podrazumeva. Nose nešto hrane i pijače, a ostalo kupe od domara. Svako svoj račun plaća (novčanik je kod žene). Nedeljom uveče se vraćaju kući u gradove i sutra na posao. Njihov standard to dozvoljava. Naš, neću da opisujem jer svi ga znamo i osećamo.