Dnevnik jedne divokoze

0

Osećam se nekoliko dana kao divokoza. Polustrvo na kojem sam, još uvek je većim delom netaknuto i nije upodobljeno turistima. Ima polovičnu infrastrukturu i potpuno odsustvo asfalta. WiFi nemaš ni za lek, voda stiže u cisternama. Jedna radnja. Smokve ne kupuješ već ujutru siđeš do prvog drveta i nabereš.

Poluostrovo je brdovito. Razlika između nivoa mora i najviše tačke je nekih 75 metara, a te uspone i spustove možeš savladati samo ako si voljan da lomiš noge po sitnom i krupnom kamenju i stenama.

Voljna sam. Moj ravničarski duh ovo smatra vrhunskim izazovom. Mesto smo istražili prvo peške, a moja glava je projektovala da je moguće savladati ga trčeći, čak i ako dolaziš iz Vojvodine.

U rano jutro, izlazim iz kuće i upućujem se kamenom stazom prema moru. Nigde nikoga. Već posle par desetina metara, patike su mi bele od prašine koju podižem gazeći po belom kamenju. Posle više stotina metara, bele su mi i potkolenice.

Sunce i ja smo izašli u isto vreme.

Nadahnuta sam, koliko prirodom, toliko i sobom u njoj. Koja ponovo trčim i imam snage, volje i ljubavi za to.

Trčim s entuzijazmom i prilično spremno. Moj naum da prođem polustrvom skroz po obodima, ne sprečava me da prođem onuda kuda većina odustaje misleći da je tu kraj svakog puta. Jeste kraj, pripitomine. Ali ja ipak prolazim i tuda, divljom prirodom, izlomim se 200 metara, uzverem se i dokopam se, ponekad i rukama i nogama, ponovo nečega nalik na stazu. Ne smeta mi da se popnem gde treba, pažljivo se spuštam, čuvam kolena kada silazim više nego kada se penjem. Obiđem celo polustrvo jednom, pa još jednom, pa još jednom, imam snažan osećaj da sam divokoza, i svima do kojih mi je stalo javljam da jesam. I da sam tako snažna i vešta.

divlja staza za trcanje

To kakva sam ja, treba da im dočara to gde sam ja.

I šta sve mogu.

A pre nisam.

Sestra me pita da li smo obišli udaljeni restoran koji joj se dopao kad ga je videla s mora, otvoren za nautičare što znači da niko ne očekuje da dođete s kopna, toliko je nepristupačno, i ja u rano jutro odlazim do tamo divljom obalom, trčeći, da je izvestim koliko ima donde i kakav je put. Donde nema puno ali put je izuzetno, skroz, neprilagođen čoveku. Razmišljam koliko samo jedan kilometar divljine može da bude čoveku nepremostiv, i koliko može da bude blizu i savladiv, u zavisnosti od volje, cilja i srca.

Sledeće jutro na obalu izlazimo ponovo sunce i ja u isto vreme.

Ovoga puta neću da obilazim poluostrvo, hoću samo da se penjem. Po svakoj bočnoj ulici, koja ide uzbrdo, znate kako? Onako kako ne želite tu da se smestite, ocenjujući da nećete imati snage, niti želje da se posle plaže verete čak tamo gore do apartmana. E, pa tim bočnim ulicama s ogromnim nagibima, ja trčim uzbrdo, prilično brzo, dižući kolena visoko i gazeći pod sebe, sve dok ne osetim da mi mišići posustaju i stvrdnjavaju se u kamen koji neće više da se pokreće. Pa onda još malo. Potom se serpentinski spuštam, kao da skijam, u cik cak, čuvajući kolena, lagano da dođem do daha i da mi se spusti puls. Pa, ponovo. Mislim da zavređujem svako mahanje koje dobijem iz tih kuća koje niko ne obilazi, osim onih koji moraju i koji žive u njima i u takvo jutro zalivaju svoje male bašte iz kojih mi mašu s osmehom podrške.

Ime koje sebi dajem, sve više mi se sviđa: divokoza, divokoza, divokoza. Zato što sam videla da ljudi trče, ali malo sam videla ljudi koji se ponašaju kao divokoze. Kao ja. Da biraju te nemoguće puteve. I te užasne uspone po belim stenama i kamenju. Možda zato što kod kuće imaju sve to, pa im je toga dosta? Ili zato što su manje ambiciozni od mene. Ili su, naprosto, na odmoru? Ne znam. Ja sam ravničarka koja je odlepila za usponima i kamenjem. I suncem i morem i nebom.

Okrepne stanice

I muž je na biciklu. On ide svojim, ja svojim putem. Ponegde se sretnemo bez prethodnog dogovora i jako se obradujemo jednom drugom, kao rod rođeni. Moj muž je moja okrepna stanica. Oko pojasa ima torbicu i u njoj ledenu Cedevitu.

– Hoćeš? – pita me kad se sretnemo i ja hoću. Imam taj stil da guckam malo ali temeljno i posvećeno, kao da želim da budem svesna svakog delića te tečnosti, jer kad se rastanemo, on na ovu, ja na onu stranu, ponovo nema tečnosti do kuće. A to je jedino što može da mi ustreba.

Na tom suncu i znoju, Cedevita mi je kao eliksir. Prijatno je slatka, baš je osvežavajuća i saglasna je sa mojim potrebama na kamenju. Dobila sam je da degustiram, ima 35% manje šećera koji je zamenjen stevijom, ali ima i dalje poznat ukus detinjstva i prepoznatljiv miris. U mojoj eri brige oko zdravlja, brige oko unosa šećera ali i brige za dovoljno energije i obim struka koji je sada sve teže održati, radujem se ovakvom poklonu. Na stazi još i više.

Guckam je u slučajnom susretu s mojim biciklistom baš predano, ali nikako halapljivo, još uvek je hladna i sveža kao da je tek napravljena. Vraćam bočicu mužu i pokazujem rukom gde ću dalje.

– Još koliko?

– Još dok mi ne dosadi.

Neće da mi dosadi. Ne umaram se više tako lako. A i okrepila sam se kad smo se sreli, ponovo sam snažna i izdržljiva. Možda ćemo se sresti još jednom, s druge strane. A možda tek kod kuće, potpuno je svejedno.

Hoću da kažem: vratila sam se. Ponovo sam trkačica, tu nema greške. Posle ove kozije avanture, istrčala sam posle par dana i svoj prvi polumaraton, bilo je nemoguće da ne pišem o tome. Kao što mi je nemoguće da zaboravim ovo iskustvo kamenja i nedogovorenih ali iščekivanih okrepnih stanica i treninga koji su doveli do toga da po ravnom bez problema istrčim 21 km.

U budućem životu, sasvim sigurno ću osvajati i Frušku nogama. Pa još ako mi se posreći da mogu da sretnem ovakvog biciklistu, sa ovakvom okrepom, eto mene i na trkama na kojima sam vam zavidela.

P.S. Dragi dnevniče, smršala sam 2 kilograma na ovom kamenju. Me, like it.

[styled_box title=”Cedevita sa stevijom” color=”yellow”] Cedevita_Stevia
Imala sam privilegiju da probam piće svog detinjstva, Cedevitu, sa stevijom. Ima 35% manje šećera i potpuno isti ukus koji smo voleli kao deca. Udeo običnog šećera je zamenjen steviolom glikozidom iz ekstrakta lista stevije, što znači da napitak ima i smanjenu ukupnu kalorijsku vrednost.

Meni je baš prijala na stazi, dobijala sam potrebnu energiju i osveženje, a ni na koji način nisam unosila više od potrebnih i planiranih kalorija.

Može se pronaći u svim prodavnicama u pakovanju od 150 grama, sa ukusom narandže i limuna, od čega može da se na pravi 3 litre napitka, koje smo muž i ja slistili po kamenju, on na točkovima, ja na nogama.[/styled_box]

About Author

Osnivač, autorka i urednica Mooshema.com. U slobodno vreme ovde, negde s porodicom, u kuhinji, u teretani ili na stazi, u radno vreme bilo gde odakle može da se radi kopirajting, analitike, strategije i konsalting na društvenim mrežama, kao i društveni aktivizam.

Comments are closed.