U nedelju, 4. decembra, održana je trka koja je imala za cilj pomoć azilu za konje “Staro brdo” iz Lapova. Grupa entuzijasta je pokrenula grupu trkača da urade jedno dobro delo – prikupljanje sredstava za ishranu i brigu o napuštenim konjima.
Baš je zgodan spoj, jer i trkačima i konjima je nešto zajedničko: srećni su samo kad su istrčani i dobro najedeni. Za timarenje se mi trkači snalazimo više individualno.
Ovo su, inače, događaji koje bez razmišljanja podržavam. Iako sam baš u fazi rekonvalescentskog povratka na stazu, što podrazumeva mnogo toga teškog i neprijatnog, a ponajviše smirivanje ega, i mada do te nedelje u svom povratničkom bednom pohodu još nisam bila (smela) da istrčim punih 5 km, spremila sam se da metodom run-walk obiđem 5 puta krug hipodroma i tako simbolično podržim celu akciju. (Konkretna podrška je bila 300 dinara kotizacije za učešće, a moglo se dati i više).
Nije lako proći poslednji kroz cilj
Međutim, dobila sam društvo koje je takođe imalo za cilj da prodžogira trku, moja trkačka drugarica Katarina, njen suprug i njihova drugarica početnica, tako da smo krenuli u najprijatnijem tempu koji je na pojasu potpunog uživanja i podrazumeva ćaskanje sve vreme, usput radujući se što takvim tempom konkurišemo za nagradu za poslednje mesto.
Više puta sam čitala da je strah trkača da će stići poslednji na nekoj trkačkoj priredbi uvek, pazi UVEK, neosnovan, jer će uvek NEKO DRUGI stići poslednji. Ovog puta se to opet ispostavilo tačno: iako smo pikirali tu nagradu za najosporije učesnike, uprkos tome da je na 400 metara od našeg prolaska kroz cilj već otpočelo dodeljivanje zanimljivijih nagrada – za prvo mesto i za najmaštovitiju obleku – što je značilo i da organizator računa da je gotovo i da označava kraj, mi jednostavno nismo bili konkurentni za tu nagradu. Dakle, istina je, poslednje mesto se uvek dešava nekom drugom.
Foto: Dragan Ćirić
Nagrada za svakog učesnika je bila potkovica. I to mi je baš lepo.
Trčanje s razlogom
Mi možemo i hoćemo, i nama nedostaje više ovakvih trka. Nešto kao zajednički trening, ne samo kondicije već i humanosti.
Ovom prilikom je sakupljeno, kao javlja organizator, 87.930,00 dinara, koji će pomoći kontinuiranu brigu i ishranu tokom 2.5 meseca za sve konje koji su u azilu.
Ono što je još važnije, među trkačima ima dovoljno srca da menjaju stvari na bolje.
Zato, delegiram dve ideje:
- Da radimo to češće i masovnije. Dobro je.
- Da se ponovo sretnemo na hipodromu sledećeg decembra. Lepo je.
