Deda Mraz ne postoji

0

Oduvek sam znala da su mama i tata.

Nikad nisu rekli:

Ej, mi smo iskeširali ovo što ti je neki glumac obučen u crveno odelo u novogodišnoj kesi doneo na upriličenoj korporativnoj proslavi praznika,

već se istina u našoj porodici uvek podrazumevala. Ne sećam se momenta u kom saznajem da Deda mraz ne postoji, znam samo da oduvek znam da je šarena laža.

U moje vreme, deca su verovala.

Ja nisam.

Kapirala sam da mi je kasetofon kupio tata, da je bombone u srebrnim i zlatnim celofanima birala mama i da čitava farsa nosi u sebi jedan paradoks: farsa je, ali pozitivna.

To saznanje bilo je sasvim dovoljno da me poklon ipak obraduje i da ni u jednom momentu ne pomislim: ej, ala nas obmanjuju.

Da li što inače ne volim poklone već isključivo emocije koje mi osoba putem njih saopštava, činjenica o nepostojanju Deda Mraza nikad me nije bolela.

Sve do skoro.

Dok nisam shvatila da imam 25 godina i da još uvek s tračkom detinje nade verujem u iluziju kao takvu.

U knjižari gde radim, devojčica od jedva tri godine držala je majku za ruku.

Mala se okrenula i glasom previše svesnim i tužnim za svoje godine rekla sledeće: ”Videla sam ovde kod vas jednu knjigu. Mnogo je lepa… ali je skupa”.

I ostavila nas bez teksta.

U grlu se stegla neka tupa knedla i kako niko drugi nekoliko sekundi nije odreagovao, osetila sam dužnost, pre nego potrebu koja se automatski javila, i progovorila:

Pa dobro… doneće ti Deda Mraz.

Trudeći se da moje reči zvuče utešno i obećavajuće.

Devojčica nije odgovorila.

Ni ona, niti bilo ko drugi.

Tek što će izaći, malo stvorenje u roze jaknici se okreće, fiksira me očima i krajnje rezignirano i teatralno, kao da se podrazumeva da ja to već znam, a ona me sada samo podseća, saopštava mom biću:

”Deda Mraz ne postoji”.

To me oborilo, što bi rek’o Selindžer.

Smejemo se grohotom i od srca, ali u ostatku dana milionima ćelija mog mozga prestaje da biva smešno.

Ne počinje da bude tužno, ali razoružava.

Trogodišnjakinja je svesna postojanja iluzije i u njenom stavu, pogledu i pojavi, vidi se da to nije dečija odvala.

Ona, bre, najozbiljnije na svetu konta da je Deda Mraz izmišljotina i da je knjiga skupa.

Ne živi pod staklenim zvonom i pod krilima prevelike roditeljske želje da nas zaštite od prirodne težine koju život nosi sa sobom.

Freeimages.com/Renate Calloch

I baš tada kad sam se osetila kao debil što za skupu knjigu nemam drugačiji izgovor sem odvratne hipotetičke laži da će ju doneti Deda Mraz, shvatila sam i da odrasteš onog momenta kada iluziju odstraniš kao bilo kakvu moguću opciju, već je samo mirno, ponekad, pustiš da te na kratko poseti.

I da Deda Mraz zaista ne postoji.

I da je okej da kad god ti je potrebno, čvrsto sklopiš oči i poveruješ u suprotno.

About Author

Ubeđena da svet pokreću čiste emocije, kakve god one bile. Veruje da se ništa ne dešava slučajno, a pogotovo ne porazi. Zavisna od adrenalina, komunikacije, bliskosti i kreativnosti. Ne voli rutinu, sredinu i polovinu. Zaljubljena u prirodu, muziku i moć introspekcije. Stalni pratilac intuicije i redak slušalac noćnog radijskog programa.

Šta ti misliš? Reci! [Komentarisanjem na ovom blogu, saglasni ste sa Uslovima korišćenja]

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.