Oduvek sam znala da su mama i tata.
Nikad nisu rekli:
Ej, mi smo iskeširali ovo što ti je neki glumac obučen u crveno odelo u novogodišnoj kesi doneo na upriličenoj korporativnoj proslavi praznika,
već se istina u našoj porodici uvek podrazumevala. Ne sećam se momenta u kom saznajem da Deda mraz ne postoji, znam samo da oduvek znam da je šarena laža.
U moje vreme, deca su verovala.
Ja nisam.
Kapirala sam da mi je kasetofon kupio tata, da je bombone u srebrnim i zlatnim celofanima birala mama i da čitava farsa nosi u sebi jedan paradoks: farsa je, ali pozitivna.
To saznanje bilo je sasvim dovoljno da me poklon ipak obraduje i da ni u jednom momentu ne pomislim: ej, ala nas obmanjuju.
Da li što inače ne volim poklone već isključivo emocije koje mi osoba putem njih saopštava, činjenica o nepostojanju Deda Mraza nikad me nije bolela.
Sve do skoro.
Dok nisam shvatila da imam 25 godina i da još uvek s tračkom detinje nade verujem u iluziju kao takvu.
U knjižari gde radim, devojčica od jedva tri godine držala je majku za ruku.
Mala se okrenula i glasom previše svesnim i tužnim za svoje godine rekla sledeće: ”Videla sam ovde kod vas jednu knjigu. Mnogo je lepa… ali je skupa”.
I ostavila nas bez teksta.
U grlu se stegla neka tupa knedla i kako niko drugi nekoliko sekundi nije odreagovao, osetila sam dužnost, pre nego potrebu koja se automatski javila, i progovorila:
Pa dobro… doneće ti Deda Mraz.
Trudeći se da moje reči zvuče utešno i obećavajuće.
Devojčica nije odgovorila.
Ni ona, niti bilo ko drugi.
Tek što će izaći, malo stvorenje u roze jaknici se okreće, fiksira me očima i krajnje rezignirano i teatralno, kao da se podrazumeva da ja to već znam, a ona me sada samo podseća, saopštava mom biću:
”Deda Mraz ne postoji”.
To me oborilo, što bi rek’o Selindžer.
Smejemo se grohotom i od srca, ali u ostatku dana milionima ćelija mog mozga prestaje da biva smešno.
Ne počinje da bude tužno, ali razoružava.
Trogodišnjakinja je svesna postojanja iluzije i u njenom stavu, pogledu i pojavi, vidi se da to nije dečija odvala.
Ona, bre, najozbiljnije na svetu konta da je Deda Mraz izmišljotina i da je knjiga skupa.
Ne živi pod staklenim zvonom i pod krilima prevelike roditeljske želje da nas zaštite od prirodne težine koju život nosi sa sobom.
Freeimages.com/Renate Calloch
I baš tada kad sam se osetila kao debil što za skupu knjigu nemam drugačiji izgovor sem odvratne hipotetičke laži da će ju doneti Deda Mraz, shvatila sam i da odrasteš onog momenta kada iluziju odstraniš kao bilo kakvu moguću opciju, već je samo mirno, ponekad, pustiš da te na kratko poseti.
I da Deda Mraz zaista ne postoji.
I da je okej da kad god ti je potrebno, čvrsto sklopiš oči i poveruješ u suprotno.
