Dobro jutro, Državo! Opet sam se probudila. U gadnom PMSu, ako već moram to da naglasim, a pretpostavljam da treba, pošto vidim da te zanima.
Čitam vesti, jer tako radimo mi, visoko obrazovane hedonistkinje, bez dece. Da imam bebicu, da mi plače od jutra, ne bih se sigurno time bavila: umesto javnih politika, mučili bi me drugi, lični problemi… Na primer, čime da nahranim svoju bebu… jer, moja beba je moja lična; premda je izašla iz moje materice, koja je – kako razumem, pre svega: državna, a zatim i nacionalna stvar!
Nisam baš sigurna kako bi ovaj problem s hranjenjem za mene bio lako rešiv… jer, da sam ove godine rodila bebu, ne bi baš bilo izvodljivo da noću pišem, a danju sedim na probama… niti da dvesta dana provedem na službenim putovanjima, za koja mi sada (živeo kraj decembra!) najzad stiže finansijska nadoknada.
Moja bi beba morala da raste od moje plate prosvetne radnice (tačnije: nastavnice sa fondom od 40% časova; ili da budem vrlo precizna: minimalca, koji bi bio dodatno umanjen, trudničkim i porodiljskim bolovanjima.) Dakle, tu bebu, tu svoju bebu… morala bih da hranim uspomoć… trikova?… koji mi, iz ove moje, hedonističke perspektive, deluju toliko nestvarno: nemoguće i neverovatno… da mogu samo da se zahvalim dobroj sreći i kvalitetnim kondomima, što su me jutros probudili predmenstrualni simptomi, a nije plač mog gladnog deteta.
Mogu da budem srećna (i evo – jesam!) što mislim na tebe, draga Državo, što znači – sebe, draga Državo, jer ja sam ti i ti si ja… ili si ti samo jedan deo mene… ali kako je taj deo prilično intiman i uvučen, između kičme i stomaka, tamo gde se, kažu, nalazi centar mog tela… gde, kažu drugi, “stanuje duša”… ne mogu da se otmem od pomisli da sam taj deo mene – Ja. Dakle, kad mislim na tebe, Državo, automatski mislim na Sebe… i preljepo mi je (pre-lje-po!) kad vidim da mi te misli uzvraćaš!
Tako je preljepo da bih plakala! 
Borba ili savet
Nove politike koje razmatraš krojene su po mojoj meri; ja sam ta vlasnica useljive matrice, u ispravnom stanju; ja sam pripadnica te ciljne grupe koja bi već sledećeg meseca mogla da se nađe pred izborom: da rodi dete ili da abortira… I lepo, Državo, lepo što nemaš nikakav preči problem da rešavaš, nego što je ovaj moj, sa mojom matericom i mojim izborima.
Lepo što kažeš da me ne uslovljavaš! Volim te što si demokratična… pa čak i onda kad neko pokuša da reči tvojih predstavnica pogrešno interpretira, ti nađeš načina da nam pojasniš na šta se zapravo mislilo kad se pomenuo taj Savet za borbu protiv abortusa!
Logički akcenat je na reči “savet”, a ne (nikako!) na reči “borba”. “Borba” je ružna, opasna reč… dok je, naprimer, reč “savet” – topla. Savet – to je ono što dobiješ od porodice i prijatelja… Savet – to je opredmećenje ljubavi, podrške i poverenja. To nije nešto što moraš da radiš, nego što možeš – ako poželiš… A ima li išta lepše od tog saznanja da poštuješ moje želje i ne osporavaš moje izbore?!
Sve je to divno, Državice! Ljubim ti grb, posred te pametne zastave… Ali, dozvoli mi, najdraža moja, da i ja tebe posavetujem. Ja sam, ko što sam rekla, jedna obrazovana žena, pa nije zgoreg da čuješ moje mišljenje, čak i ako se sa njime ne slažeš.
Izjava koju je tvoja visoka predstavnica dala, bila je, naime, kontroverzna, cinična i maliciozna – nisu se, draga moja, mogle izbeći interpretacije.
Jer, kada kažeš kako mi niko ne osoprava pravo na izbor, ali pritom formiraš Državni savet koji zastupa tvoje mišljenje, ti bitno utičeš na moju odluku, koja ni inače nije laka.
Šta ako?
Ti, s jedne strane tvrdiš da poštuješ moje želje, dok se, sa druge strane, trudiš da usmeriš moje razmišljanje. Pa kažeš: “Ti možeš da abortiraš, ali sam Ja protiv abortusa!” … Ti kažeš: “Radi šta hoćeš, ali Ti znaš moje mišljenje!” … Ti kažeš: “Ja ti ne uskraćujem izbor, ali dok živiš pod mojim krovom, treba da znaš da je za mene samo jedna opcija legitimna!” … To se, u međuljudskim odnosima, zove: emotivna ucena… pa, i kad ne kažeš da ćeš mi uskratiti taj “tvoj” krov nad mojom glavom, ja se nekako plašim da tvoja ljubav za mene zavisi od toga šta ću i kako da odlučim.
Ti mene navodiš na odluku da rodim dete, ali ne daješ nikakav odgovor na moje prvo i najvažnije pitanje: kako ću i čime da ga hranim?!
Kako se to radi, od minimalca?!
Ti mene savetuješ, čime se implicira da me voliš, a meni uopšte nije jasno: zašto me voliš, kad me ne poznaješ?
Šta ako budem grozna majka? Ako ga rodim, pa se pokajem? Šta ćeš ako ga budem tukla, zlostavljala i zapostavljala? Ako ga budem terala da prosi, da bi zaradilo za moj heroin? Ako ga sutra ostavim na ulici… da li si sigurna da znaš šta ćeš s njim?! Ili ako ja sutra umrem? Kakav plan imaš za moje dete? Hoćeš ga čuvati i vaspitavati? Stvarno hoćeš?!… A reci mi: kako i gde?…
Ili, ako recimo, sve bude dobro… ali se desi da moje dete nije? Ako se desi da ne može da preživi bez skupe operacije… Da li si spremna da finansiraš njegovo lečenje? Na koji način?! Možeš li to da mi garantuješ? Možeš li, dakle, da mi garantuješ da me nećeš terati da sama prosim, kako bih spasila svoje dete?!
Kakav je plan?
I najzad… sve i da stvari krenu na najbolji mogući način (u šta mi je teško da poverujem, jer ništa u mom životu – nije!)… da moje dete bude zdravo, a ja dugovečna i dugo, radno sposobna… Da budem dovoljno mudra da smislim te trikove uspomoć kojih ću ga da hranim i školujem, kakav ti plan imaš za to moje dete?!
Pitam, jer ako nije bolji, od onog koji si imala za mene, ja stvarno mislim da nije vredno truda gajiti, paziti i školovati još jednu žrtvu lošeg sistema; još jednu osobu koja se cima, još jedno frustrirano i nesrećno biće, čije će najbolje godine proći u egzistencijalnom strahu i uzaludnom radu, preko granica svojih mogućnosti!
[clickToTweet tweet=”Zašto ti, Državo, želiš još jedno biće koje će mladost provesti razmišljajući kako da te napusti?” quote=”Zbog čega ti, Državo, toliko želiš još jedno biće koje će mladost provesti razmišljajući kako da te napusti!?!” theme=”style4″]
Zbog čega želiš još jedan JMBG na listi Nacionalne službe za zapošljavanje; još jedan LBO kome ćeš reći da “nema termina za preglede”; još jednog bota ili još jednu osobu čija ćeš mišljenja morati da cenzurišeš?! … Zbog čega, tačno, želiš još građana, kada ni ove koje već imaš, nisi u stanju da tretiraš ko dostojanstvena, ljudska bića?!
Slušaj me, Državo!
Ti i ja se, očigledno, ne razumemo. Ti nemaš odgovor na moja pitanja, a ja ne želim tvoje Savete. Hajde da onda malo iskuliramo sve ove emotivne momente! Ne kažem da raskidam s tobom, niti da prekidam sve naše odnose, al samo kažem da je ovo među nama, otišlo predaleko… I da nije dobro… Ni za mene, ni za tebe.
Ako bi bila tako ljubazna da izvučeš prste iz moje materice, ja bih se osećala neuporodivo prijatnije. Bio bi ovo, za mene, jedan manje bolan PMS.
Sa druge strane, ti bi imala više vremena da se pozabaviš drugim stvarima. Naprimer: smanjenjem nasilja. Ili oporavkom privrede. Ili politikama koje će svoj tvojoj deci obezbediti sigurno i zdravo odrastanje.
Meni je jasno da ti nikad nećeš prestati da se interesuješ za natalitet, ali postoji mnogo zdravih i konstruktivnih načina da iskažeš to svoje interesovanje. Jedan od njih bilo bi formiranje Saveta za prevenciju neželjenih trudnoća, čiji bi zadatak bio da uvede seksualno obrazovanje u škole. Ako bi učila devojčice da se kod ginekologa ne ide samo kad ostaneš trudna… I ako bi učila dečake da poštuju devojčice… Ako bi i devojčice i dečake učila o kontracepciji – broj abortusa bi se sigurno smanjio.
[clickToTweet tweet=”Kondom tu pomaže mnogo više nego sveštenik.” quote=”Kondom tu pomaže mnogo više nego sveštenik.” theme=”style4″]
A što se tiče moje želje da o svojoj, eventualnoj trudnoći, porazgovaram sa sveštenim licem, veruj mi da sam shvatila da za to postoji jedna nevladina organizacija.
Ona se zove crkva i već 2016 godina odlično posluje, širom sveta: sve njene filijale imaju prepoznatljivu arhitekturu i upečatljiv logo na ulazu, pa nema šanse da promašim, ukoliko u neku od njih poželim da uđem… To nije tvoja stvar.
Kao ni moja materica.
Vidimo se, na šalteru ili prilikom plaćanja poreza!
Do tada, Državo draga, idi i bavi se korisnim stvarima… A mene pusti da odlučujem sama, bez tvojih saveta i tvog mišljenja. Tako će, veruj mi, biti bolje za obe!
Pozz.
Ljubi te Milena.
Autorka je Minja Bogavac, dramska književnica i pesnikinja. Ovaj tekst je objavila na svom Facebook profilu. Pratite je u pozorištu, a i na Twitteru. [tekst prenet u celosti. oprema redakcijska]
3 Comments
Miroslav Kravic odlican text. Samo sto ja mislim da se deca prave iz ljubavi. Mozda sam mator i nisam u trendu, no tako sam ucen. Radjala su se deca i u ratu, ko je nase bake pitao za primanja i hranu, kad oko njih padaju bombe. Nase je da se volimo i patimo, donosimo sebi i drugima radost stvaranja. Na drzavi je da nas jebe, a na nama da se opiremo, pa ko duze izdrzi! Deca ne smeju da budu samo sa jednim roditeljem, tako je i kod zivotinja, a covek i ako razuman, nekad je najgora zivotinja! Na posletku, ako i na pocetku glasam za ljubav i tog malog zgepca sto mi kmeci po kuci. Zivim za taj dan, a vi cure, malo manje nosa u oblacima, a malo vise pogleda u svet. Medju tolikom svetinom sigurno ima neko, ko vas je dostojan. Ne moram ja, mada bi voleo, ali sigurno ima neko!
Sta ja mislim???
Mozda neko nebi mogao ni da zamisli sta ja mislim..ni u najludjim snovima.
Tekst je FANTASTICAN.
Odise intelegencijom u svakoj reci.Oseti se da ga je pisala osoba koja je u potpunosti realna i normalna( sto je veoma retko u ovom danasnjem ludom svetu)ali i osoba koja je pozitivno-buntovnog duha,pravedna …ali …ali
STA VREDI..KOME…DRZAVI!!! HA HA HA..DRZAVU MI NE INTERESUJEMO..ONA IMA LICNI INTERES…IIII
HA HA HA HA PRVU DAMU KOJA MISLI DA AKO NOSI HALJINU OD 10.000€ MOZDA I VISE..TO CE JE NAPRAVITI GOSPODJOM HA HA HA…NECU DALJE JER NE ZELIM SEBE NERVIRATI…
AUTORKI CLANKA …SVAKA CAST
Иако сам доста толерантан, нисам могао да прескочим овај текст а да не дам адекватан коментар.
Са великим интересовањем читао сам овај твој текст (и надао сам се…) који представља тебе, твоје биће. Ти, драга Милена не живиш живот – ти преживљаваш у свом хедонистичком свету у коме си све подредила само себи. Ходаш са гомилом људи, пишеш свашта нешто, водиш активан друштвени назови живот и на крају дана си сама – без породице, деце и свог мушкарца.
Да, надао сам се да ћеш у овом тексту макар једном поменути неког, било каквог мушкарца који би био по твојој мери, али ниси. У твом микрокосмосу ниси оставила места за њега па зато и немаш децу. Није ти држава крива што немаш деце већ си ти сама крива, твоја бит, твоја суштина, твој карактер, твој слаб дух, твој страх од порођаја, твој страх од живота али не од лепог и угодног него од тешког живота препуног одрицања и жртве.
Чак и да је истина, у шта не верујем, да за тебе на овом свету не постоји мушкарац довољно добар са ким би заједно у љубавној страсти и заносу створили нови живот, вашу децу, могла си да се одлучиш на друго хумано решење. У Звечанској има много слатке здраве деце, па си могла да усвојиш једно и да не кукаш како је држава крива што се ниси остварила као мајка.
Ако ти није битан мушкарац као биће, који би те оплодио својим семеном и дао ти могућност да постанеш мајка како би на природан начин порођајем добила децу, могла си (а то можеш и сад) да искористиш и трећу могућност и на неприродан начин дођеш до детета тако што би ти у епрувети збрчкати мало сперме и ето ти детета толико жељеног.
А шта ће дете да једе па то макар није тешко. Да би била одговоран и савестан родитељ који храни и подиже своје дете морала би да се жртвујеш за њега. Дакле, морала би да из свог себичног хедонистичког купохоличког микро света који те обавија и прожима, издвојиш љубав и извесна материјална средства и дете би било сито у загрљају своје мајке која му грлећи га даје и своју љубав. Када на све ово додам и оца овог детета онда је слика много лепша, садржајнија и комплетна а живот лакши и срећнији.
Позната кинеска пословица каже да треба јести да би живео а не живети да би јео, а ти управо радиш ово друго – у се, на се и подасе(и то са дебелим куртоном?).
Ово је болест новог доба, од које си оболела не својом вољом, већ перфидним прикривеним утицајем новог светског поретка у коме ти се сервира лагодан живот у једном дану и за један дан, као да неће сванути ново јутро.
За сваку болест постоји лек, па тако и за ову и зове се скромност. Непроцењива је и вредност љубави, здравља, интелигенције и храбрости.
У овом тексту ће се на жалост препознати и други млади заведени и изгубљени људи те је намењен и њима. Јебите се, карајте се и рађајте децу. И немојте да се разводите чим се појаве и најмањи проблеми.
Здраво били драги моји Срби.