500 dinara

Kada sam u maju prošle godine izašla s posla kako bih se pozdravila s najboljom drugaricom pre nego ode u Ameriku na šest meseci, udahnula sam pred ogledalom vazduha više nego inače.

U periodu njenog čekanja na vizu, jedno vreme sam potajno navijala da je ne dobije i ostane. Sve dok prijateljska ljubav nije prevagnula i rekla: Ej, alo, treba da ide! Ako ona to želi, neka je, ako! Nije sad važno što će ti nedostajati, važno je da ispuni svoj san.

I izašla napolje iz redakcije, s musavom punđom na glavi, trudeći se da izgledam kao da se odlazi svakog dana.

– Esi se spakovala?
– Ma nisam sve još.

Rastajemo se na semaforu, ona gura bajs, hodamo sve sporije.

Plačemo obe, praveći se usput da se to ne dešava i da ova druga to ne vidi.

Za vreme njenog odsustva, odrastam preko noći.

Da li zbog stresa na poslu, hronične neispavanosti i kratkih rokova ili što je bilo krajnje vreme, provela sam noć boreći se sa sopstvenim mislima brzim kao raketa i greškama koje se vraćale kao bumerang i udarale mi glavu.

Misli koje odjednom sve razjašnjavaju i od kojih boli mozak.

I prihvatila činjenicu da moraš da odeš mnogo daleko od samog sebe da bi znao da se vratiš tačno tamo gde pripadaš.

Ustala iz kreveta sa još sigurnijim stavom da se selim i ja, ali zauvek.

Ustala iz kreveta kao nikad pre, svesna da znam tačno u detalje šta i kako želim.

***

Kada smo se na jesen dočekale i pričale o “je l’ bi mogla tamo da živiš” kažem:

– Ja nikad ne bih mogla da odem iz Srbije zauvek. Eto, ne bih.

I zaista to mislim.

Ostavljanje nečega što je tvoje, bez mnogo jakog razloga, nikad nije bio moj fazon.

Ne umem.

Teram do kraja, dokle god je tas na vagi teži na onoj boljoj strani.

A zemlja u kojoj sam rođena, tako tužna i na umoru, apsolutno nikada, pa bila i gora, neće moći da mi dozlogrdi toliko da se od nje oprostim.

I odem negde gde se radi više, zarađuje bolje i živi kvalitetnije, a nema onog nečeg našeg.

Radije bih čitav život provela sa skromnim finansijama, nego sedela preko u novom životu i pomno pratila onaj koji sam ostavila, pa ondande bila najpametnija za sve što treba da se promeni… “tamo” kod “vas”.

Jer kuća nikad ne sme da bude “tamo”. Kuća je uvek “tu”. Tako su me učili, između redova.

S ostavljanjem drugih stvari je drugačije, tu su kriterijumi jasni.

Svom domu ne vidim kako bih drugačije mogla pomoći da postane bolje mesto za život, sem da tu ostanem.
Ipak, duboko poštujem tuđu hrabrost i snagu da odu.

***

Čeka me sa posla, ta moja najbolja drugarica, koja je brojala dane do dolaska u Srbiju.

Ona svoje, ja njene.

I odmah mi daje poklon.

Iako sam se izjasnila da mi je najveći poklon to što je konačno stigla.

U kesi novčanik.

Guess.

Obradujem se jer je crn (moja boja) i, ne snađem, jer ne umem skupe stvari.

Nisu mi preko potrebne i imam ih malo.

Selim stvari iz jednog novčanika u drugi.

Ovaj američki je tanji, tvrđi, nekako je classy i onostran.

Prvih par dana mi je čudan.

Ima neku skroz nelogičnu pregradu.

I mnogo me nervira.

Kako to misliš ja sa Guess novčanikom.

Pa ja još njakam zeleni kaput iz prvog srednje, jer ga volim.

I nosim ga češće nego novi.

I umesto firmiranih torbi koje imam, o rame okačim ceger/ kesa torbe.

Tek sam onda to stvarno ja.

***

Pred kraj meseca, ostajem s vrlo malo novca, to shvatam ispred trafike.

U Guess novčaniku do sledeće plate imam samo 500 dinara.

I u onoj pregradi koja mi je kidala živce nalazim nekakve dolare, koje je tamo negde, daleko od kuće, zaradio moj prijatelj.

500 dinara, za u narednih par dana, jer plata još nije puna, a živeti se mora.

Sad sam samoj sebi i mama i tata.

Još samo 500 dinara nisu prevelika frka, jer ako baš zagusti, kod kuće si.

Tu uvek imaš nekog svog.

I zaklopim novčanik ispred trafike, ne tužna, već neobjašnjivo srećna.