– Ej, ako budeš često nosila te čarape, udaćeš se pre vremena.

Kaže mi jedan drug, na završnoj žurci Webiz konferencije, prošle godine, čim je prišao da se javi.

– Ako ću se udati zbog čarapa, bolje nek sam zauvek sama!

Odgovaram smejući se, a hiljadu jednu misao iza smeha, najozbiljnije na svetu to i mislim.

Priča o čarapama s crvenim ružicama počinje jedne zimske noći u Beogradu, 2012. godine, kad je košava duvala toliko da je stići od Kneza do Slavije bilo ravno viteškom podvigu.

Na putu do kuće, mi, cimerke, već pod obavezno svraćamo u komšijsku čaraparu.
Unutra opšte sniženje, kako će se godinama kasnije (kada budem pokušavala da je pronađem) ispostaviti, zbog zatvaranja.
Unutra bogovski modeli finih ženskih unihopa s radom.
Imitacije motiva drevne Indije, kapućina u podne na beznadežnom balkonu nekog evropskog grada, dosadnih večeri skupih žena iskrivljenog lica i svilenih tufni na bež podlozi bez likre.

U nas ušao đavo.

I izašao u dve kese.

Ona je izabrala nešto nalik zlatnoj arabeski, ja crne (razume se) s još crnjim linijama i crvenim ružicama uzduž.
Dok ih trijumfalno otpakujemo zavaljene u fotelju dok u pozadini nad Beogradom vlada sneg, otkriva se jedna nepoznanica, prethodno skrivena plastificiranim kartonom italijanskog proizvođača.

Moje čarape imaju urađen halter.

Ne nisu čarape za haltere, one imaju urađen halter.
Sitne ruže odjednom se šire u veliko zeleno stablo i lišće iste boje i na kraju ogromne crvene ruže.
Fali još bela pa su tu moje četiri omiljene boje.
Crna, bela, crvena i zelena.
Sve je okej.
Samo mi onaj, vez haltera kvari utisak najlepših čarapa na svetu.
Čak iako se ispod garderobe to ne vidi.
Dovoljno je što ja znam da su tu.
Jer sam sve samo ne halteri.
I pusta divljina.

Dok se cimerka davi od smeha nad mojim sablažnjenim likom, demonstrativno se oblačim da odem i zamenim ih.
A kad se zbog lepih boja ipak s pola hodnika vratim u stan i rešim da ih zadržim, počinje njihovo višegodišnje putovanje kroz moj život.

*

– Tebi nije neprijatno što te svi tako gledaju?

Pita u zadimljenom klubu moja vidno zabrinuta drugarica.

– A što da mi bude?
– Pa mislim, gledaju te pohotono. Oba ova debela gmaza pored nas i još buljuk okolo.
– Je l’ mene subotom posle grada vode kući?
– Ne.
– Hoće li mi ih iko od tih muškaraca skinuti?
– Neće.
– Pa onda? Njihovo je pravo da gledaju. Ako. A moje da ih nosim, sednem u taksi i odem kući sama, kao što će i biti. Zar ne?
– Pa jeste. U pravu si.

Tako je uvek, pa to ni prelepi skup ruža na nogama nije promenio.
Muškarce u svoj život puštam maltene svake prestupne godine i zbog toga sam čula kako govore:

a) “Ona nikad ni sa kim neće na piće”
b) “Znam te ja, moj drug je pio zbog tebe… a ti ništa”
c) “Čudna si”

Ja sam uvek imala kriterijume.
Jer pustiti nekog blizu sebi za mene je važna i odgovorna stvar.

Čarape nikad nisu imale kriterijum.
Ama baš ni jedan jedini.
Bile su priča za sebe, satkana negde u Italiji.
Posebne, provokativne i prkosne.

*

Nosila sam ih kad god sam se osećala sjajno ili u prilikama koje su mi bile važne.

Čarape su to koristile da iznova pobeđuju moju ličnost.
Ostajala sam pitoma i nežna, a one uporno bivale drske, nedostupne i plamteće.

Svi su ih pamtili i pitali za njih.
Kao da su skupocen parfem, retka vrsta nakita ili neko ko je davno nestao ali još uvek traže.

Donele su mi u život bajkovite prilike, kontraverzne komplimente, naklonosti prirode koju nisam želela, tuđe nepoželjne emocije, prave i pogrešne ljude i zasigurno osećaj prividne moći s kojom se samo žene umeju igrati.

Nikada niko nije video haltere.
Ni znao da postoje.
Čak ni oni koji su mi bili toliko blizu da bi ih ta “sreća” mogla strefiti.
Jednom zamalo.
A onda su se opet vratile u svoj mistični mir.
Crne čarape u zelenom granju crvenih latica.

*

Odavno sam htela da ih se rešim.
Jer ja prosto nisam one, iako imamo nečeg zajedničkog.
Isto nam je crno, crveno i zeleno.
Zidovi u mojoj tinejdžerskoj sobi su zeleni.
Kaput mi je crven.
I ešarpa.
Poneka torba.
Petnaest od trideset haljina koje guram na ofingeru su crne.
Iste su nam ruže i težnja ka apstraktnoj lepoti.
U odušku onog što je instant, golo seksualno i prazno, dijametralno se razlikujemo.
One su za tela koja umeju da budu samo tela, ja sam za tela samo onda kad idu zajedno s dušom.
Nikako odvojeno.

Nije mi se dalo da tako lako pustim raznolike uspomene u podzemni kontejner ispred zgrade.
I kroz glavu je prolazilo:

– “Ja bih ubila za tvoje noge. I za te čarape.”
– “Gde si ih pronašla?”
– “Ne ume to svako da nosi.”
– “Možeš da mi pozajmiš one tvoje čarape za večeras?”
– “Sanjao sam da smo išli kod mojih i obukla si one tvoje čarape”
– “Kad god obučeš te čarape nešto se desi”

Na kraju sam pustila da dve kese smeća upadnu u tamnu dubinu limenog mesta za smeće.
Zajedno.

Nikako odvojeno.

 

About Author

Ubeđena da svet pokreću čiste emocije, kakve god one bile. Veruje da se ništa ne dešava slučajno, a pogotovo ne porazi. Zavisna od adrenalina, komunikacije, bliskosti i kreativnosti. Ne voli rutinu, sredinu i polovinu. Zaljubljena u prirodu, muziku i moć introspekcije. Stalni pratilac intuicije i redak slušalac noćnog radijskog programa.

Šta ti misliš? Reci! [Komentarisanjem na ovom blogu, saglasni ste sa Uslovima korišćenja]

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.