Pa, dobro, zašto trčim?

Dakle, ti trčiš da bi bila fit?

Oh, ne. Ja nastojim da budem fit da bih mogla da trčim.

Ali,  zašto trčiš?

Hoćeš da znaš zašto? Imaš li na trenutak vremena da ti objasnim, potanko, da tim dam neki razlog, sve svoje razloge, zbog čega trčim i zbog čega uživam u tome čak i kada ne uživam?

Evo zašto ja trčim:

Trčim zato što sam napravila sjajne čokoladne kolačiće koje neću samo da gledam.

Trčim zato što mi prijaju ponavljajući pokreti.

Trčim zato što mi treba kiseonik.

Trčim zato što mi ne pada na pamet da pijem statine za holesterol do kraja života.

Trčim zato što mi je to lakše nego da u kutijici za lekove pratim da li sam popila beta blokatore ujutru i uveče, ili sam nešto promašila.

Trčim zato što sam umorna, zato što sam odmorna, zato što imam vremena i zato što nemam vremena.

Trčim zato što više ne znam kako pametnije da provedem vreme na vazduhu i da mi ne bude dosadno.

Trčim zato što je to zanimljivije od hodanja. Makar zbog znoja i muzike za trčanje.

Trčim zato što volim palačinke i, zato što to koliko ja njih volim – goji. I podiže LDL.

Trčim zato što ustajem jako rano i ne znam šta pametnije da radim posle prve kafe a pre posla dok moj muž još spava.

Trčim zato što ću u 7 ujutru na stazi sresti malobrojne, ali uvek iste ljude koji trče i moj grad koji nas strpljivo podnosi.

Trčim zato što imam toliko godina da je za mene pojam avanture izaći na trčanje u pet ujutru kada se ljudi vraćaju iz provoda, i biti trezna, sveža i nabrijana da istrčim svoj lični rekord pre nego što se ispeče prvi hleb u obližnjoj pekari.

Trčim zato što nisam više toliko društvena i trčanje mi pravi odlično društvo.

Trčim zato što biram svoje društvo.

Trčim zato što jedino tada želim glasno da slušam muziku.

Trčim zato što je trčanje kao droga, samo legalna i besplatna.

Trčim zato što tako izbegavam kućne poslove.

Trčim zato što izbegavam noćne provode i uvek imam dobro opravdanje da na njih ne odem: ustajem veoma rano sutra ujutru. Da trčim. Znate.

Trčim zato što se moj život deli na ono vreme kada nisam trčala i ovo vreme kada trčim.

Trčim zato što je trčanje promenilo moj život, a ovo je stvarno dobar život.

Trčim zato što je trčanje zaista jefitnije od psihoterapije.

Trčim zato što sam bolje upoznala svoj grad od kad trčim, nego za one 4 i po decenije dok sam kroz njega pešačila ili prolazila autom.

Trčim zato što je podvig stići od tačke A do tačke B, i između lutati po nekakvim tačkama.

Trčim zato što volim kad za taj dan završim trčanje pa onda više ne moram da trčim.

Trčim zato što tačno  znam koliko ima od ćoška do raskrsnice, od pijace do mornarice, od jednog do drugog mosta, od moje kuće do bilo gde.

Trčim zato što te razdaljine odmah naučim u svakom novom gradu u kojem ću ostati duže od jednog dana.

Trčim zato što mi to daje priliku da prođem kroz cilj. Nemaš puno prilika u životu da prođeš kroz cilj i da to bude tako konkretno i neporecivo dostizanje cilja.

Trčim zato što tako imam opravdanje da putujem po svetu i trčim, i veče pre toga jedem veliku porciju paste.

Trčim zato što mi je u ovim godinama potreban dobar razlog za drugu čašu piva.

Trčim zato što i mi odrasli imamo pravo da se malo istrčimo.

Trčim zato što dete u meni voli da jurca.

Trčim zato što neke ljude nikada ne bih upoznala da ne trčim.

Trčim zato što neću da se derem po kući i razbijam tanjire, nego idem da derem put i razbijam kilometre.

Trčim zato što nekada nisam mogla da potrčim za autobusom, a bila sam, hej, daleko mlađa kad nisam mogla da potrčim za autobusom.

Trčim zato što mi je cool da u pedesetoj mogu da trčim dva i po sata bez prestanka i da posle odmah pitam, a šta ćemo danas da radimo, glasom svežim, kao da sam išla da se prošetam.

Trčim zato što kad sam počela da trčim, nisam mogla da istrčim više od 500 metara, i više nikada ne želim da lipšem tako brzo.

Trčim zato što kad budem povređena zbog trčanja, patim kao da mi je nešto bitno oduzeto, pa jedva čekam da se vratim trčanju da mi to bude vraćeno.

Trčim zato što sam ponekad tužna i plače mi se. Pa mi se uopšte više ne plače kad počnem da trčim.

Trčim zato što sam ponekad jako srećna, pa tada letim. Ili makar imam taj osećaj. Znam da samo imam taj osećaj.

Trčim zato što sam uvek gladna i onda dok trčim, nisam.

Trčim zato što sam ponekad slomljena i umorna, mutna, pa se od trčanja sastavim i odmorim, razbistrim.

Trčim zato što mi kardiolog kaže, ovo je sve odlično, nastavite da radite to što ste do sada radili. Trčala sam, kažem mu veoma, veoma ponosna.

Trčim zato što mi test opterećenja pokazuje da mi je vreme oporavka fantastično brzo, i što mi lekar kaže da se vidi da sam sportski tip, a ja nisam sportski tip.

Trčim zato što mi sin kaže da dobro izgledam za svoje godine i da nikada ne treba da prestanem da trčim. On još kaže i da sam od nazad šizika, a od napred antika, i to je istina, pa i zato trčim.

Trčim zato što dok trčim postoji samo jedan problem: da istrčim. I nijedan više.

Trčim zato što sabiram kilometre koje trčim, kad već znam da sabiram.

Trčim zato što imam lepu temu sa drugaricama koje trče i dosadnu temu sa drugaricama koje ne trče, ali ipak ispričam čak i ako ne pitaju, čak i ako im je dosadno.

Trčim zato što mi to sabira misli.

Trčim zato što mi to spušta puls u mirovanju, a ja sam jako bogougodna osoba kada mi je nizak puls u mirovanju.

Trčim zato što postoji ta jedna starica koja svako jutro izađe oslanjajući se o kolica za hodanje, i vežba na početku moje staze, i sam bog zna koliko joj potrebno da joj neko kaže da joj se divi. Kažem joj. Pa onda svako jutro mahnemo jedna drugoj i nasmešimo se.

Trčim zato što onaj mršavi starac na keju brže hoda od mene koja trčim i ja to moram da popravim. Nije u redu.

Trčim zato što me niko ne vija, ali, hej, otkud znaš kad će mi zatrebati ta kondicija.

Trčim zato što mogu posle trčanja da uletim u stan i vičem iz sveg glasa HUŽ JO DEDI?

Trčim zato što mogu posle trčanja da uletim u stan i derem se iz sve glave DIS IZ SPAAAARTAAA!

Trčim zato što je zabavno što mogu imam povoda i razloga da se onako derem. Kao Roki Balboa sam.

Trčim zato što mogu sinu da kažem nađi nešto u frižideru i jedi, mama ide da trči.

Trčim zato što uvek mogu da prekinem telefonski razgovor sa izvini, zabavno je, ali ja sada stvarno moram da idem da trčim, već kasnim. I onda se oblačim za trčanje još sat vremena.

Trčim zato što je sunce, zato što je sneg, zato što je magla, zato što je oblačno, zato što je vedro. Zato što je toplo. Zato što je hladno. Zato što je bilo šta.

Trčim da vidim da li znam da trčim po snegu i kakve su ove patike kada trčiš po vlažnom. Bitni podaci, takoreći od životne važnosti.

Trčim  zato što je to dobro opravdanje da nosim helanke po ulici a da ne budem seljanka i, bože bože, kako su to sve dobre helanke.

Trčim zato što je kupovina patika rocket science. Odnosno, nije, ali ja volim dramu.

Trčim zato što sam uplatila trku 4 meseca unapred, uz koju ću dobiti majicu i medalju zbog toga što ću proći kroz torturu od xy km trčanja.

Trčim zato što onda mogu da idem kod pedikira jednom mesečno i da nikome to ne bude nobles.

Trčim zato što je lepo pričati s Lanom ili Katarinom i trčati, pa ti bude lakše i brzo prođe.

Trčim zato što imam kome da kažem koji mi je bio tempo, a on da me pita koliko je to kilometara na sat, a da ja kažem ne znam, pričam ti o tempu, vremenu za koje pređem kilometar, a on kaže, bože, kako je sve to naopačke, pitam te prostu stvar, koliko kilometara na sat. Pa, ne znam ovako na brzinu.

Trčim zato što i ovako nikada nemam frizuru, pa se podrazumeva konjski rep 6 dana u nedelji.

Trčim zato što mi to daje šansu da na trci dobijem još jednu majicu za spavanje i još jednu medalju da mi se mrsi u fijoci sa drugima.

Trčim zato što me 2000 kalorija jedva pokriva, ali goji, pa moram malo da odvadim trčanjem.

Trčim zato što su grupe za trkače najzanimljivije na Facebooku, a glupo je da budeš član a ne trčiš. Možda i nije, ali ja to ne bih znala, jer trčim.

Trčim zato što je lepo biti deo “trkačke zajednice” celog sveta sa kojom se trčanjem razumeš.

Trčim zato što mi muž masira noge svaki put posle trčanja i, čoveče, kako on to dobro radi, da ja prosto moram često da trčim.

Trčim zato što je to jedinstveni trenutak napora u toku običnog dana, potpuno izvan zone komfora, između duše u nosu i glave u oblacima, između kapi znoja i glasnog daha, između krvi koja mi juri venama i crveni mi obraze i srca koje lupa kao da sam zaljubljena ili uplašena, između pluća koja hoće da puknu i nogu koje će da se raspadnu, između svih tih nekomfora koje nose moja dva stopala u patikama za trčanje, u kojima svaki, ali svaki put, dosegnem i za sebe uzmem, parče neponovljive divote života.

Zato trčim.

U principu, ne znam tačno zašto trčim. Počelo je kao zezanje.