Doson. Rouz Doson

Kad sam imala sedam godina, kao rođendanski poklon od tetke i brata stigla je VHS kaseta.

Titanik.

Da je moj život nekim slučajem film, taj trenutak bio bi inicijalna kapisla i zaplet svih zapleta.

U realnosti, prelepa tragedija dvoje ljudi suštinski je uticala na moje shvatanje ljubavi, vernosti, partnerskih odnosa i vrlo verovatno, života uopšte.

Recimo da sam Titanik kao klinka odgledala minimum sto puta i da je Džek bio moja verzija idealnog.

Toliko idealnog da sam često bila uplakana jer nije stvaran.

Pa je familija, u nedostatku rešenja, pribegavala lažima.

• Imam jednu prijateljicu u Americi koja poznaje Leonarda Di Kapria. Nemoj ti ništa da brineš! Sredili smo da se upoznate.

Jasno se sećam reči druge tetke.

Iako uopšte nije bilo važno da to bude baš Džek.

Već samo neko, negde, sa njegovim osobinama.

Kao i skoro sve devojčice, bila sam “zaljubljena” u njega.

U njegove postupke i njegovu ljubav prema Rouz.

Ne teba ni spominjati spektakularno oplakivanje, svaki put kad nestaje u mraku Atlanskog okeana.

Život je baš kurva.

Nije im se dalo.

Kao što se Karenjina čita iznova, tako sam, nemam pojma zašto i zbog čega, rešila da sinoć, opet, posle dosta godina, odgledam Titanik.

Da oslušnem da li još uvek vidim istu stvar.

I testiram se, naravno, hoću li plakati kad Džek nestane.

Šta mi se toliko usulo u glavu pa još uvek verujem da je istinska ljubav onakva kakva je bila njihova.

Nameštam se u krevetu dok se film učitava, kao da ga gledam prvi put.

Nisam spremila maramice.

Samo čokoladu, da mi zatrpa nalete menstrualnog ciklusa, naočare jer sam kratkovida i notes, jer uvek imam šta da zapišem.

Odmah zapažam nešto što kao dete nisam.

Rouz od starta nije srećna i aristokratske haljine su joj teški smor.

Ona bi rađe preskakala kaljave potoke, drala se, pila pivo i sasvim iskočila iz kvira usiljeno nametnute finoće.

Ubrzo potom pojavljuje se i ona žgadija od Kajla, koji bi ti poslednji zalogaj iz ruke oteo.

Nervira me mnogo više nego pre, pa u blagom besu zaustavljam film i odlazim da ispušim cigaretu, sve razmišljajući koliko je takvih narcisodinih sebičnjaka svuda oko nas.

Negde na polovini filma, zaključujem da mnogo više pratim Rouz nego Džeka.

Jednostavno, gledam film kao da sam ona i da se sve to dešava baš sad.

Meni.

I preispitujem se.

Šta bih i kako uradila?

Za početak, ne bih mogla ni sekunda da trpim Kajla, kamoli da s njim delim vazduh, život, krevet, a ne daj bože ideju o zajedničkoj budućnosti.

Sedmogodišnjoj meni, bilo je žao njih dvoje i njihove propale ljubavi.

Dvadesetpetogodišnja ja nije opravdala preljubu koju čini Rouz, iako je Kajl dijagnostikovani skot i zaslužuje sunovrat karme, ali joj je negde u sebi pokušala pronaći logično mesto.

Sve vreme ne primećujem ništa sem prvo njenih, pa onda Džekovih poteza.

Na kraju, nisam plakala kad mu je sa ledene talpe pustila ruku.

Čak mi ni oči nisu zasuzile.

Na pameti mi je bilo: Ajde, nek ode više. Šta sad. Ništa nije zauvek. Život ide dalje.

Jer u tom slučaju, drugačije nije moglo.

Ali momenat u kom ona seda u čamac za spasavanje i posmatra njegov lik s osećajem da je to možda poslednji put da ga vidi, tu su mi trebale maramice.

• Ti to plačeš?

Pita me cimerka koja ulazi u stan.

• Plačem! Daj maramicu.

I tako sam otplakala zbog tog njenog unezverenog i nemoćnog pogleda, da su me sa Grbavice opušteno mogli čuti i na Petrovaradinu.

A tek kad je skočila.

Tu sam se raspala i razložila na proste činioce.

Nekada davno, Titanik mi je bio Džek.

Danas je to Rouz.

Koja ljubav doživljava baš isto kao i ja.

Koja bih skočila nazad u brod, rizikovala da crknem i dala zadnji atom snage.

Tako sigurno, kao ton kojim redaru koji je posle potopa pita:

• Can I take your name please, love?

odgovara:

• Dawson. Rose Dawson.