Prošli put kad sam čitala vesti, pisalo je da živimo dobro.

Reči koje obećavaju obećavanje obećanog. I ono što umire poslednje: još jedno obećanje. Ranije nije bilo tako, ranije je nada živela bolje. Umerenija je bila.

Već na narednoj stranici su naslovi o onima koji su oduzeli sebi život. Izgleda da oni nisu čitali prvu stranu. Možda su počeli s kraja, videli da sport gubi meč sa sobom, pa rešili i oni da odustanu od učešća.

Bilo je i onih divnih porodičnih ljudi koji su se uvek javljali komšijama i svima pozajmljivali stolice  za slavu, pa na kraju presudili ženi i deci slavskom viljuškom. Komšiluk u šoku. Niko nije ni slutio tako nešto, pa ubica je baš uvek imao sitan novac za kasirku u obližnjem supermarketu i učtivo se obraćao svima u hodniku zgrade. I kud baš takav greh na slavu koja pada u sredu?! Nije to uvek bilo tako, nekada su ubice poštovale kalendar.

Dva-tri reda nereda, a onda osvrt na kulturu koja je, takođe, nekad živela dobro.

U stvari, nekad je živela. Najšarenije strane su rezervisane za poznate ličnosti koje žive u izmišljenim svetovima, a domaćini daju sve od sebe da za svoje goste naprave realno stanje (ne)svesti. Nema čak ni zvezdica u naslovu da sakriju psovke drugih zvezdica. Prošli put su zvezde nešto i umele.

Fotografije: Tijana Šovljanski

Za one bez konekcije, tu je stari dobri TV program sa izlistanom satnicom prenosa svečanih otvaranja, sportskih nadmetanja i repriza. Nije televizija uvek tako izgledala, onomad je imala lepšu boju i bez HD slike.

Narod sa interneta neprekidno zaključuje da je prošli put živeo bolje. Najveći broj njih nije još ni bio rođen tad kad je živeo dobro, ali su naučeni na vreme da su se rodili u nevreme. Mi, koji živimo tek prvi put, nikad nećemo saznati koliko je bolje bilo dok nas nije bilo, da slučajno ne pomislimo da možemo da odaberemo svoje “bolje”.

Prošli put se satovi nisu pomerali sami – ljudi su morali rukom da pomaknu kazaljke, pa odatle, valjda, i verovanje da one služe za  dirigovanje vremenom.
A, vreme, u stvari, diriguje nama i uvek pruža dve opcije za svakoga: ili ćeš biti deo kompozicije ili ćeš note prepustiti nekom drugom.
Tako mora.
Takva su pravila orkestra.

About Author

Filolog, sakupljač slova, obožavalac palačinki, kliktač po Fotošopu i ona što mnogo više piše nego što priča, jer se više piše kad se više sluša. U slobodno vreme oduzima slobodu vremenu i uvek ga nečim popuni, da dosadi ne bi palo na pamet da se prišunja.

1 Comment

  1. Pingback: Prošli put smo živeli dobro | Tijanistika

Šta ti misliš? Reci! [Komentarisanjem na ovom blogu, saglasni ste sa Uslovima korišćenja]