Deda, ili kreći se i jedi jednu porciju

Dugovečnost i vitalnost često ne  zavise čak ni od onoga što znamo o svom zdravlju, već od onoga kako se prema sebi brinemo i šta činimo: umerenost. Ovo je priča o tome.

On je od onih što ih ne drži mesto. Od onih što stalno negde idu, moraju nešto da rade, ne mogu da se skrase duže na jednom mestu. Otkad ga poznajem, ne sećam se da je sedeo duže od pola sata na jednom mestu i to samo za vreme porodičnog ručka. Svakog dana prepešači kilometre idući do prodavnice, do pijace, da odnese ono ili donese ovo… uvek je nešto. Ili jednostavno, u šetnju. Obiđe šest, sedam krugova oko naselja, što bi bilo oko 6, 7 kilometara.

Kome god od dece, koja su već u 60-tim, nešto treba doneti ili odneti, on prvi ide. I ništa mu ne smeta. Nikad nije prevruće, prehladno, vetrovito, kišovito, nema tih vremenskih prilika zbog kojih će ostati u kući.

Uvek u pokretu.

Deda, tako ga svi zovu još otkako je dobio prvu unuku pre više od 30 godina, ima neki mali plac na Fruškoj gori na koji od prvih toplih dana u martu do prvih ozbiljnih hladnoća krajem oktobra redovno ide. Dok je vozio kola to je bilo i češće. Kad je u 80. ostao bez dozvole mislili smo da će prodati plac i prestati da ide. Ali ne, deda, danas sa punih 88 godina, bar jednom u 10 dana ustane pre svitanja, uhvati prvi autobus, prvi voz ili koje god mu je u tom trenutku prevozno sredstvo brže i jednostavnije i uputi se na Fruškać, kako ga od milošte zove. Od najbliže autobuske stanice do samog placa pešači dva i po kilometra. Uzbrdo.

Uvek ima neki razlog da ide: da pokosi, da pokupi trešnje, jabuke, kruške, orahe, da ošiša ogradu, pa opet da pokosi… Da odnese kosilicu. Da donese kosilicu. Da ponese benzin za kosilicu.

Prošlog leta jednom je išao dva puta u istom danu, zbog nekog dela za mašinu koji je bio neispravan. Razloga mu nikad ne nedostaje, samo da ide. Penjao se i na krov neke barake koju tamo ima za alat, nameštao razne alatke, nosio akumulatore, čuda je radio, mi se svi užasavali šta je sve moglo da mu se desi, ubeđivali ga da ostavi, da to ne radi – ne vredi.

Upozoravali smo ga da će mu biti pretoplo. Ili prehladno. Ili da će nevreme. Ništa njega ne može zaustaviti.

Deda je neumoran. Nekad samo ode i tek kad se uveče vrati i javi nam se da je došao, saznamo da je uopšte bio. Kaže, neće da nas gnjavi. Ili neće da brinemo.

Uvek s doručkom

Iz kuće nikad ne izlazi bez doručka. Koliko god rano bilo. Nikad. On je stara garda, ručak je u jedan i počinje vrelom supom, uključuje hleb, meso i neki prilog, salatu. Dezert samo kad je porodica na okupu pa neko ponudi, možda za vikend. Čaša vina i kafa na kraju. Ali ima jedan princip: nikad ne sipa u tanjir dva puta. Nikad. Ostao gladan ili se prejeo, poješće ono što je sipao u tanjir i to je to. Kad ide na plac skuva dva jajeta, ponese malo hleba i sira i tako se “snađe” za ručak.

Nisam ga poznavala kad je bio mlađi, ali ne verujem da je ikada imao i jedan jedini kilogram viška, on prosto nije takav čovek. Uvek umeren. Od svega po malo, nikad dva puta. Vojnički disciplinovan.

Kod lekara nije bio više od 30 godina.

Nije mu trebalo. Istini za volju, za skoro isto toliko godina koliko ga ja poznajem možda je ukupno pet puta odležao najviše dva do tri dana zbog nekog gripa. Sećam se da je jednom davno išao kod zubara, pa kad su mu rekli da mora da vadi zub, on rekao da ga vade na živo, pošto od igle i krvi pada u nesvest. Desilo mu se da padne u autobusu zbog naglog kočenja (jer on ne može da sedi, sećate se), ugruva se, sve ga boli i to nam prijavi tek 10 dana kasnije kad sve prođe. I to nam saopšti tako što nam kaže kako je išao da vidi autobus u kome je pao i kakva je to šipka na koju se ugruvao. Da istraži slučaj, valjda da se ne ponovi, šta li. Pa kad počnemo da postavljamo pitanja, saznamo šta se i kad desilo.

Srce

Kad je pre nekoliko nedelja zatražio da ga odvedemo kod lekara, opet nakon što desetak dana nije spavao jer ga je gušilo u grudima, odemo sa njim kod kardiologa. Doktor ga pregleda, uradi EKG, ultra zvuk, kompletnu biohemiju, čak i holter. Da bi rezultat holtera bio što precizniji doktor mu rekao da se malo penje uz stepenice. On išao dva puta do šestog sprata.

Uglavnom, nakon što je prikupio sve analize, doktor kaže sledeće:

Deda ima ozbiljnu srčanu manu od bogtepita kada. Da je pre 15 ili 20 godina prošao pored bilo kog kardiologa, makar i pripravnika, ovaj bi ga poslao na operaciju i zamenu bar jednog srčanog zaliska. Toliko je to školski slučaj. I da je operisan tada, pitanje je da li bi narednih 15 ili 20 godina živeo kvalitetom života koji je imao do sada. Razlog zašto je to sada počelo da mu smeta je što ima punih 88 godina, ali razlog što je tek sada počelo da ga tišti je upravo u tom njegovom neprekidnom kretanju i umerenoj ishrani.

Dade mu par lekića i reče mu da nastavi da živi svoj život. Disciplinovan, kakav je uvek i bio, deda ga poslušao i kaže sad opet dobro spava.

I čeka da otopli. Da ide na Fruškać, normalno.