Zašto (ne) mogu da čuvam vaše dete

Sa decom se družim još od svojih studentskih dana, kada mi je bio potreban džeparac i vreme koje nije provedeno samo uz udžbenike i kolokvijume. To obično krene tako što sediš s prijateljima na kafi i javiš se na plastični telefon njihovog deteta koje trčka okolo, a oni te posle preporuče nekom svom prijatelju, uz komentar da si “baš super sa decom”, a ti ni ne znaš da li je to dovoljno super za neke druge roditelje i za neku drugu decu.

Prvu tremu zbog čuvanja deteta koje ne poznajem mi je raznela mrvica od dve i po godine. Dok sam ja vrtela u glavi sve najgore ishode četvorosatnog druženja, ona mi je prišla noseći plastičnu šerpicu u rukama i rekla: “Da kuvamo?”
Shvatila sam to kao čist verbalni šamar i prvu lekciju koju sam dobila. Od tada, između kuvanja loših scenarija i divnih trenutaka, uvek biram ovo drugo.

Nisam se nikada javila ni na jedan oglas za čuvanje dece, niti sam takav postavila. Nikada nisam tražila ovaj posao – on je uvek nalazio mene. Sve što znam o deci, znam zato što su me ona tome naučila.

1. Vikanje se ne čuje
Jednom su mi rekli da, ako mislim da me deca ikada poslušaju – moram da podviknem jer sam previše mirna za njih nemirne i dodali da  nikada neću moći da radim sa decom kako treba, ukoliko to ne promenim.
Nisam to promenila.

Deca nisu gluva. Mi smo.

U većini slučajeva, kad vičete na decu da bi vas bolje čula – vaše reči će biti nečujne. Deca “rade” na pažnju i sve će učiniti da je dobiju, pa ako se s punom pažnjom obraćate svom detetu samo onda kada je neposlušno – često će takvo i biti, jer je to jedini način da dopre do vas. Pogotovo ako lepo ponašanje podrazumevate, pa ga ne pohvalite.

Nikada nisam vikala ni na jedno dete koje sam čuvala, ali sam isto to očekivala i od njih: da ne viču na mene da bi nešto dobili. Do sada mi se nije desilo da dete viče jer je besno, ali da jeste, to bih mu dozvolila.  Bes je normalno osećanje – viči slobodno, izbaci to iz sebe, a ja ću sačekati i neću te ućutkivati ili govoriti da si bezobrazan.

Međutim, ako dete viče na mene samo da bi bilo po njegovom, bez ikakve šanse da o tome porazgovaramo i dogovorimo se – to ne čujem i tako mu i kažem: “Izvini, ali što glasnije vičeš, to te manje čujem.” Prvi put im ne bude baš jasno šta sam rekla, ali kad im stavim do znanja da ne želim da čujem ništa dok ton ne bude normalan, tako što odem u drugu sobu ili krenem da radim nešto drugo po kući, za dva minuta se promeni stav.

Ista stvar  je i sa udarcima: smeš da me udariš u bilo kom trenutku, ako ja ikada udarim tebe.

Ne mogu da tražim od dece da poštuju pravila koja ni sama ne poštujem – nemam pravo na to.

2. Deca su prijatelji
Vašem detetu nisam ni mama, ni tata. Ni dok ste vi na poslu, ni kad odemo sami u park. Nikada. To ste uvek samo vi, čak i ako niste fizički sa svojim detetom. Dakle, kod mene nema onog: “Dok si sa mnom, ja sam ti i otac i majka – ima da me slušaš.” Ne, nisam. Mama i tata trenutno nisu tu, možemo da ih pozovemo ako želiš da ih čuješ, da im nacrtamo nešto lepo ili da pričamo o njima jer su mama i tata nešto najdivnije na svetu, ali dok oni ne stignu ti i ja ćemo da se družimo i potrudiću se da ti sa mnom bude lepo.

Ja sam tu otprilike kao onaj najstariji drug u društvu koji odlučuje o tome kad se igramo i u kom kvartu, kad je vreme za klopu, a kad za spavanje. Odgovaram za ekipu i brinem o njoj. Sve radimo zajedno jer stvarno želim da budem deo svakog trenutka, tako je lepše. Verujem im beskrajno, kao i svakome koga u životu odaberem za prijatelja. Od najboljeg druga možeš mnogo da naučiš i sve da mu ispričaš. S njim možeš uvek i da se smeješ i da plačeš, bez obzira na to da li plačeš jer se igračka zaglavila između stola i zida ili te je uvredio neko u parkiću.
Suze su suze.

Prijatelj je prijatelj, a ja sam za svog uvek tu.

3. Posao koji to nije
Ne mogu ja detetu samo da dam da jede, a da ne poželim da znam koju hranu će pamtiti celog života i koja će ga kasnije vraćati u detinjstvo. Zanima me koju hranu ne voli sada i koju ranije nije hteo ni da vidi, a sad je u njoj ugledao neki ukus i jede je bez problema. Volela bih da znam i koji (životni) zalogaji će mu zastajati u grlu, da bih mogla da mu pomognem da ih sažvaće. Ne mogu samo da ga stavim da spava, a da ne čujem o čemu sanja.  Zbog čega misli to što misli i da li ima nešto zbog čega ne može da spava, kao što ni mi nekad ne možemo. Ako se igramo, ne mogu samo da mlatim igračkama i dajem im glas – mi odmah poradimo na tome da te igračke imaju ime, osobine i određeno šta stavljaju od priloga u pljeskavicu. Ne mogu samo da saslušam njegovu novu priču – ja odmah zapamtim i raspored slova i primetim koju reč je upotrebio prvi put.

Za mene to nikad nije i neće biti samo posao. Deca mi nisu klijenti i ja ne radim na projektu, nego na parčetu nečijih uspomena. To je odgovornost koju mi ostavite kad izlazite iz kuće.

4. Vezivanje
Vezivanje je najlepši i najteži deo za mene. To je razlog zbog kog ne umem da odgovorim na pitanje iz naslova i zbog kog na isto vrlo često odgovorim negativno.
Unapred znam da će vaša deca postati i deo mene, jer će svakako biti deo i mog života, samim tim što ćemo ga provoditi zajedno. Onda ćete se vi preseliti u drugi grad ili vam, jednostavno, više neće biti potrebna bebisiterka, a ja ću ostati tako osakaćena, kao bez noge, ruke ili već nekog dela tela koji ode zajedno sa onim ko ti je bio prijatelj i s kim si zajedno prao zube, jeo, šetao, igrao se…

To je razlog zbog kog sam, sto puta do sada, rekla sebi da ću čuvati samo decu svojih bliskih prijatelja, mada se s tom odlukom često nešto dogodi.

Deca joj se dogode.