Ne. Ja još nisam trčala maraton, što čini 50 godina za redom da nisam. Ko zna da li ću u ovom životu i uspeti: ne postajem mlađa, lakše se povređujem, duže se oporavljam, sve više sam sitničava oko izbora patika, posebno ako na njih mogu da svalim krivicu sporosti ili povrede.
Iako imam već nekoliko hiljada istrčanih kilometara u nogama od kad sam prvi put došla na tu ludu ideju da budem trkačica, iako sam prilično hvalisava oko svojih treninga na mrežama pa vam se može učiniti da postižem bogznakakve uspehe, ja sam ipak mnogo bolja u motivaciji drugih da istrče maraton, nego da ga jednom lično savladam. Uostalom, svi koje sam motivisala da trče već su me davno preflekali, vidim u tome neku svoju, ako ne sudbinu, a onda misiju: ja ću da vas naložim, a posle ćete sve sami.
Zašto se desi to, da čovek pomisli, poželi, trenira a onda i istrči maraton?
To je, u stvari, jako dobro pitanje u svoj svojoj jednostavnoj zapitanosti. Nije dovoljno reći zato što si lud (evo, ja sam po toj logici poluluda, mogu da istrčim samo pola maratona).
Razlozi su različiti. Neko je počeo da trči da bi smršao. Neko iz dosade. Zbog zdravlja. Neko zbog izazova a neko zbog prevazilaženja bola razlaza sa partnerom. Koliko ljudi, toliko razloga za početak, sigurna sam.
=>Trčanje nije lako. Evo, ustanite i počnite da trčite, videćete. Mislite da vremenom postaje lakše? Pa, ne, ne postaje.
=>Trčanjem ne možeš da smršaš. Smršaš, zapravo, jedino ako koriguješ ishranu, a uz to i trčiš.
=>Trčanje ne proizvodi uvek i svima runner’s high. Svaki put posle povrede ili pauze, nedeljama osećam jedino runner’s low.
=>Trčanje nije društveno. Trčanje je besprekorni usamljenički čin, čak i kada trčiš u velikom društvu.
=>Trčanje nije jednostavno i jeftino. Znate šta, trčanje ume da bude veoma komplikovano i veoma skupo i postaje još komplikovanije i još skuplje ako se zarazite.
Ali ipak, upros svemu tome što nabrajam, vi ćete opet za koji dan u Beogradu videti 5-6 hiljada ljudi kako se tiska pred startnom linijom da istrči svoj maraton. Te hiljade ljudi i hiljade njihovih ličnih i različitih razloga koji su ih ušnirali u patike i doveli do ovog starta.
Ali, zašto, zašto?
Iako trčim već 4-5 godina, nemam tačan odgovor, šta je to, zašto.
Možete li za trenutak da se setite kada ste bili deca? Ili da pogledate svoje dete? Nije li najveća dečija radost jurnjava, tamo vamo, neumorno trčkaranje i cika koja se otima iz grudi, zapurnjani obrazi i osmeh od uva do uva? Koliko ste puta čuli roditelja koji opisuje prve korake svog deteta rečima, ne bez ponosa: on nije prohodao, on je protrčao!
Foto: IDEA
E, pa valjda je to to. Ta dečija radost i potreba. Mi imamo potrebu da se istrčimo, to se nama javljaju deca u nama i bune se što smo seli i ne mrdamo sa svojih kaučeva. Pa nas podižu, do visine onog divnog, nesputanog deteta koje smo nekada bili. Samo što sada ne bi bilo društveno prihvatljivo da iz čista mira počnemo da jurcamo po ulicama ili kancelarijama, hodnicima domova zdravlja ili po čekaonicama banaka i poreskih ustanova. Verovatnije je da bi nas proglasili, hm, otkačenima. Zato smo mi to malo formalizovali, odabrali vreme i mesto, opremu, planove treninga, rute. Stavili u lični dnevni, mesečni, godišnji kalendar. I to nazvali svojom rekreacijom koja je postala deo našeg života. I utiče na sve u njemu.
Trčanjem se branimo, hranimo, osnažujemo, podižemo samopouzdanje, lestvicu očekivanja od sebe samih. Trčimo stazama, putevima, trotoarima, obroncima planina. Ne smeta nam da pada sneg ili kiša, da nas šiba vetar, prži sunce. Trčimo jer u tom trenutku ne postoji ništa drugo što je važnije od toga, vrednije od toga, prijatnije, lakše, teže od toga. Trčimo jer je u prirodi čoveka da bude slobodan, jer mu je imanentno da se kreće i tako osvaja svoju ličnu slobodu, a ne da sedi u kancelariji za kompujterom i sa dva mobilna telefona za svako uho.
I onda, dok trčimo, nismo ni mama, ni tata, ni strina, ni direktor, ni umetnik, ni nastavnica književnosti, ni računovođa, ni šalterski službenik, ni automehaničar, mi nismo ništa drugo do samo mi, naš dah, srce koje lupa, razdaljina koju treba preći i cilj koji će biti na kraju te razdaljine postignut.
Srce, pluća, glava, noge, to smo. To je jedini naš identitet.
Mi smo stanovnici sebe samih i deo smo samo jedne velike trkačke zajednice koja govori jezikom kilometara i strasti, pa se skroz razumemo.
I kada dođe vreme za maraton, polumaraton, bilo koju trku, pogledajte nas: mi stajemo na startnu liniju, među ljude kao što smo mi, među one koji su samo to – trkači, i koji prestaju da budu sve drugo.
Ljudi, koji će pomeriti sopstvene granice, koji će ostaviti deo sebe na stazi i koji će se sigurno vratiti da to urade još jednom, i još jednom, i još jednom. Danas u Beogradu, sutra ko zna gde. Stvarajući tako jedan po jedan maraton, gradeći sebe kilometar po kilometar.
A onda, idite do kapije, pa gledajte sve nas kroz prolazak na cilj, od prvog do poslednjeg. Pogledajte nam lica. I probajte da ne zasuzite.
Ovaj tekst je inspirisan sloganom Ko na maraton dođe, taj maraton i stvara, koji je osmislila IDEA, a koja je i ove, kao i prethodne 3 godine, sponzor Beogradskog maratona.
1 Comment
Nikad nije kasno da se ljubi strasno, pa i da kao jedan od fenjeraša na šest polumaratona u Beogradu sa najboljim (čuj, “najboljim”) vremenom od 2.47.00 č iz 2005.g., i ovom prilikom ćeram ostale ispred sebe. Mada, pre bi se reklo da sam prvi koji komentariše prilog?! Ako, i to je nešto. Iako sam sa trčkaranjem (do 10 km) započeo još daaavnih devedesetih, proveri vlastitih mogućnosti, ali i uživanciji “na kvadrat”, pristupio sam tek 2004.g.
Naime, prilikom kupovine patika na subotičkom buvljaku, kineski prodavac (ko drugi’) ubedio me je da od svih “puminih”(?) patika sa “ferari” aerodinamičnom linijom i, naravno crvene boje, kupim upravo one koje mi je on predložio. Jer, navodno, baš te su, zbog meni neprimetne razlike, bile one prave.
Da nisam pogrešio bilo je očigledno već koliko sutradan po kupovini prilikom prvog isprobavanja njihove brzine, Inače, u detinjstvu, bratu i meni jedini validan način testiranja novokupljenih “Borovo” plavih patika sa belim vrhom.
Dakle, sa periferije Vrbasa krenuo sam laganim tempom put Feketića sa namerom gore rečenog, a onda mi je iz nogu došlo u glavu što ne bih probnu “vožnju” obavio do pomenute varoši, a potom u istom “cugu” i natrag, Vreme za hvalu ili ne, 3.00.00 č U odlasku, do i od polovine dva puta po 40 min, odnosno u povratku 40 i 60 min. Tri meseca kasnije, 28. oktobra, patike su bile već znatno razrađenije a time i brže: 2.45.00 č (dva puta po 37,5 min u odlasku i 40 i 60 min u povratku). Ostalo je istorija”, barem vlastita, “pisana” bezbroj puta do, i od Palića, oko istoimenog jezera, predivnim i retko korišćenim putem (oko 2 km) kroz borovo šumu a potom po pesku u smeru ka granici na Kelebiji…Putvima ka, i od Srbobrana, Kule, Bačkog Dobrog Polja, Kucure…ali i varijante pored Bačkog kanala ka pojedinim od tih mesta…sa vrhunskim doživljajem prolaska kroz (polumaratonski) cilj na Beogradskom maratonu. Pri tome, zadovoljstvo i frtalj trčanje uz KnezMiloševu ka “Londonu” (ali i uz nadvožnjake iznad autoputeva).Što se ne bi moglo reći i za (na sreću) retke prilike kada, zbog mlečne kiseline, noge otežaju k’o Trepča, kada do izražaja dođe svojevrsni “doping” u vidu razmišljanjem o lepim stvarima, gledanja u nebesko plavetnilo, okruženje oko sebe, pa i da će trenutna muka uskoro biti tek davno prošlo vreme.
Za druge ne znam, ali trčanjem osećam da se oslobađam svih stega, celo telo mi “peva”, uz istovremeni osećaj moći u pozitivnom smislu savlađivanja prostora i vremena što kondicijom što ličnom voljom, jer jedno bez drugoga ne bi doveli do cilja, pa bilo koja dužina bila u pitanju: 5, 10, 15…km, pošto svaka od njih, kao i planinski vrhovi raznih visina imaju svoje dobre i loše strane.Ničim merljivo je osećaj “lebdenja”, pa i neke unutrašnje čistote posle dooobro obavljenog posla tj. trčanja.
Inače, kada krenem da trčim (naučio sam da se zagrevam u hodu) prve, samo po sebi nametnute misli su mi, da: uskladim rad nogu, ritam srca i disanje, savladam prostor i vreme, štapom (obavezno ga nosim kada džogingujem putevima preko njiva u vrbaskom ataru ili okolinom Subotice) da se eventualno odbranim od salašarskih šarova, a kada posustanem dajem sebi podstrek po g*zi, odnosno da pri završetku odbacivanjem suvišnog tereta lakše finiširam. Na kraju, OBAVEZNO se rukama oslonim na kolena, duboko udahnem vazduh i koji trenutak mirujem. Po povratku u lično okruženje, pored ostalog, srećan sam što sam obavio zacrtano, jer jaoj ti ga meni da mi isto tek predstoji. Za sumiranje utisaka i obaveznu pribelešku datuma, prolaznog vremena po etapama i uopšte to se već ne bi moglo reći Naprotiv!.
Po meni, opširan komentar viđen je za “trojku” ubacivanjem u koš sa strane, a opet …?!.