Vila Davidović – beg iz grada u hlad i raj

“Danas je prošao još jedan dan kada je trebalo da radimo nešto.”

I tako subotom i nedeljom, godinama unazad.

Obično tako osvane taj magični vikend, za koji smo se pripremali cele nedelje, ali kada dođe, meni je da dignem sve četiri i da ne radim ništa. Osim da istrčim neku distancu, što je samo moja stvar.

Mislim da s pravom doživljavam Novi Sad kao mesto koje ima sadržaja koliko i izlapela Kokakola. Ali znam i da potpuno nepravedno doživljavam Vojvodinu kao mesto koje poznajem i koje sam obišla uzduž i popreko i koje mi neće pružiti ništa što već ne znam. Ajmo na Palić. Jao, nemoj, šta tamo da radimo? Ajmo u Zobnaticu. Daj, bili smo, dosadno je, šta tamo da radimo. Ajd na Popovicu ili na _______[dopiši]. Mrzi me, bila sam sto puta, šta tamo da radimo.

Mentalnoj i fizičkoj vikend lenjosti pridodajem i u celosti i bez ostatka priznajem odrastanje našeg deteta, što je učinilo da se manje krećemo i s manje pažnje planiramo slobodno vreme. Sve nešto na veliko, kamioniavioni. Ništa za vikend. Zatvoriš se u stan jer ne moraš nikog više da zabavljaš. I onda, kada se potpuno smoriš od vikenda u kući, setiš se da još uvek imaš koga da zabaviš. Sebe.

To sam se setila ove godine. {ja kasno palim, ali kad upalim}

Vilu Davidović smo uboli guglanjem “mesto za odmor Vojvodina”, “Fruška gora”, “restorani Fruška gora” i tome slično… Nismo imali preterana očekivanja, osim da klisnemo iz grada i od vrućine. Samo smo dogovorili da nastavimo tamo gde smo stali u vreme kada je sin hteo da ide sa nama jer smo cool i jer nema izbora, sve dok nismo postali smor jer je dobio izbor: da nastavimo da obilazimo Vojvodinu na brzinu, i Srbiju za ceo vikend. Uostalom, ovako smo opet cool, jer ima praznu gajbu svaki vikend.

Rezervacija, plan i radno vreme

Srećom, za posetu smo se odlučili dan ranije i najavili se, što svakako i vi morate učiniti. Vila radi samo vikendom, subota i nedelja, tako da je se morate setiti bar dan ranije. Iako to nije najkomotnija varijanta za nas, ljude trenutka i impulsa, ovo je najzgodnije za domaćine: priprema obroka je prema broju prijavljenih, a broj mesta je ograničen. A kada vidite prostor i doživite uslugu, shvatićete zašto mora jedino tako.

Dakle, ne možete da banete, morate planirati. Pa, isplanirajte 😉

Iz Beograda ste tu za sat, iz Novog Sada za 45 minuta.

Po volji šareni, ili pun hlad?

Dobrodošlica i prostor

Kad smo izašli iz malog i urednog sremačkog mesta Manđelos (pre toga obišli jezero Vranjaš i obližnje manastire za koje opet nismo bili prikladno obučeni), zaputili smo se prema dobro označenom putu prema Vili, uskim putem posutim kamenjem. Divan krajolik. Kukuruzna i suncokretova polja i koječega još, sve pršti od zelenila.

Odmah kod Vile, kada smo se približili, pojavio se na vratima vlasnik, Mile Davidović, da nas lično pozdravi i da nam da instrukcije gde da se parkiramo, te kako da se vratimo i počnemo da uživamo svoj dan. Taj jedan lični “tač” je deo početka uživanja. Malo je mesta gde će vas lično pozdraviti.

Kada stignete konačno, onda i shvatite zašto. Vi ste, zapravo, na privatnom posedu porodice Davidović, koja tu živi preko leta, a koja je svoje ogromno imanje, koje se prostire s obe strane pomenutog puta, prilagodila za uživanje tek nekolicine ljudi.

S mesta na kojem sedim, gledam ovaj detalj.

Pogledajte u tekstu gore: morate se najaviti i da biste sebi obezbedili mesto. Jer, sve je kao da se skupilo jedno veće društvo kod Davidovića za vikend. Na istom smo mestu, ali imamo dovoljno privatnosti da ne moramo da se zbližavamo. Evo, ja, recimo, kao osvedočeni namćor i osoba sa klimakteričnim poremećajem ličnosti, ne volim da se zbližavam na odmoru i da se zdravim sa svima, {iako sam u jednom trenutku ponudila mladom bračnom paru u našem prvom komšiluku da im uzmem oboje male dece, bebu uspavam za dve sekunde a malu hodajuću slatku napast zabavim prirodom i obližnjim jezercetom, samo da im roditelji sednu da jedu na miru. I umuknu već jednom. (koliki sam ja samo namćor. ali, postoje roditelji koji uvećavaju haos, a deca su im otherwise zlatna).}

Hrana

supe, čvaraka, sira, mesa, salate, štrudle

Na meniju je švedski sto, sremačke provenijencije. Te stoga. Ako fantazirate s ishranom. High-low-free-raw-ovo-ono. Kako da vam kažem. Odložite put za neku bolju priliku.

Ovde se jede sremački i nećete moći unapred da birate. Ali, ako jedete sve, onda ćete se ono baš najesti. Domaći kulen, domaća kobaja, domaći čvarci, domaći sirevi, sve hrana iz kraja i od lokalnih proizvođača. Domaći hleb. Ponuda je koncipirana da imate sve, više svega, od predjela, preko glavnog jela kašikom ili viljuškom, do dezerta, i da imate da birate. Izuzetno lep izbor salate i nešto što nikada nisam probala, salata od tikvica, prste da poližeš (dva puta sam se vraćala po još!).

salata od tikvica, otkriće, repete.

Domaća štrudla s makom, domaća pita s domaćim jabukama, oblande (tri puta smo se vraćali po još). Ne možeš ništa vojvođanskije da zamisliš i sve preukusno i sve kao kod kuće.

fotogenično

Zanima vas cena? Normalno da vas zanima. Za odrasle je 1.200 dinara, za decu od 4 do 10 godina 600. Ako dolazite, znači, obavezni ste da jedete (a šta vam teško), a sve pre i posle toga da uživate. Ovoliko plaćate da ceo dan imate mogućnost da budete na vazduhu, u lepom prostoru, na svom parčetu vikendice. Hrana se služi od 13 do 16, pa u odnosu na to planirate vreme. Dakako, dođite ranije, smestite se, ostanite kasnije, varite i uživajte.

Udobnost

Rekoh vam, sve je kao da ste došli u goste kod prijatelja, pa se skupilo još nešto ljudi, pa mala žurka. Procenjujem da se komotno i sa izvesnom (neophodnom) dozom očuvane intimnosti može smestiti 6 porodica ili 6 društvanaca. Svi su smešteni za drvenim stolovima pod debelim hladom četinara, uz razbacane ligeštule pod ostalim drvećem, i razvučene ležaljke između drveća.

Iskreno se nadam da se neće proširivati, jer je ovo taman. Više stolova i više  ljudi, od ovog mesta bi napravilo prvomajski uranak na Letenci ili Vencu, a to, za većinu nas koji bismo da odmorimo vikendom begom iz grada, nije najsrećnija opcija. Ne puno ljudi. Jer bi onda neminovno morali da se zbližavate.

svrati, odmori

Mada, obišli smo i donji deo imanja, gde su Davidovići  napravili čudesan i novi ekosistem, sa izvorom (pijete sve vreme izvorsku vodu, ako ste pri vodi), i dva jezerceta, koji su viđeni jednog dana za ribnjake. Kroz ceo taj zeleniš proći ćete izgrađenim lavirintićem od staza i uživati, kao da ste u nedođiji. Možda se jednoga dana budu širili i na tu stranu pa će se “ugostiteljski objekat” prostirati po celoj površini. Mi smo, sa svoje skromne strane, uživali što se to još nije desilo 🙂

Upoznali smo i komšiju, koji je tu izgradio ogroman ribnjak, jezerce, i posuo šljunak za plažu. Kaže komšija, dođite na plažu, dobićete i rakijicu. Ma, da ne verujete gde ste došli!

prvi komšija, sa svojim ribnjakom i plažom. kaže, dođite, marim ja.

Prilagođenost

Prostor je prilagođen i za prilaz i boravak ljudima u kolicima, a izuzetno je dobro mesto za porodice sa sitnom decom. Bezbedno je i široko za jurcanje, prskanje, tuširanje i ostale letnje radosti. Postoji i nekoliko bazena sa šljunkom za dečiju igru, kao i odbojkaški teren za igre bez granica.

Ja sebi našla mesto:

zauzeto

Ne mogu da nađem zamerku iako mojoj ćaknutoj prirodi to leži. Jednostavno, sve je savršeno. Mali raj. Uboli smo ga, svaka nam čast! I svaka čast Davidovićima na ideji.

Ovaj post nije sponzorisan, ni na koji način, niti je naručen (osim stidljivim Miletovim, kad nas je ispraćao: ako vam se svidelo, napišite na Facebooku, ako nije, nemojte pisati ništa 🙂 ). Suprug i ja smo tamo otišli slučajno i o svom trošku. Pišem ovo iz čistog oduševljenja otkrićem mesta na koje jedva čekamo da odemo ponovo i odvedemo celu porodicu i prijatelje. Možda i nije ni trebalo da vam otkrijem, sad ćete navaliti.