Ima li empatije u avionu? Procedure i #autizam

Duboko je cinično to što kao društvo deklarativno prihvatamo inkluziju, ali sve dotle dok nam nije ugrožen komfor.

Air Serbia je to pokazala na delu, poštujući, kako su naveli, procedure. Iz uzdržanog, punog razumevanja za postupanje nacionalne kompanije, teksta Petra Vojinovića na portalu Tango Six, saznajemo neke objektivne činjenice: da su procedure dozvolile ili nalagale zemaljskom osoblju da zabrane putniku let iako je imao  kartu, jer je ocenjeno da je medicinsko stanje putnika takvo da može ugroziti bezbednost leta i ostalih putnika na letu. Gostiju, kako se kaže u saopštenju kompanije.

Činjenice, međutim, govore da je mogao biti ugrožen samo komfor putnika. Plač deteta ugrožava komfor. I ništa više. To je neprijatna situacija za okolinu, ali većina ljudi, bar verujem da je tako, izdržaće plač tuđeg deteta s razumevanjem jer je, dete. A deca plaču.

Postoje procedure i postoje procedure

Er Srbija, međutim, ima procedure, zovu se Fitness to fly. Greška u koracima oca deteta je što je odmah pomenuo autizam, želeći da objasni stanje deteta. Njegova predusretljivost je izazvala osudu. Reč autizam je trigerovala procedure domaćeg avio prevoznika. Epilog je poznat, dete je ocenjeno kao da nije fit to fly, skinuto je s leta, odnosno, zabranjen mu je boarding na tom letu. Po proceduri.

E, pa.

Procedure.

Da se menjaju.

Moramo i mi da se menjamo.

Jer, ako smo inkluzivno društvo, onda ćemo morati da poradimo na tome da to ne bude samo deklarativno. Moraćemo i procedure da prilagodimo onome što propovedamo.

Neka istinski inkluzivna društva i neke avio kompanije imaju drugačije procedure. I to baš za decu sa autizmom.

Recimo, uzimajući u obzir da ta deca teško podnose promene okolnosti, gužve, galamu, gurkanja, čekanje u redu, pretresanja i izuvanja i sve ono što iskače iz njihovog uobičajenog ritma, stvorene su procedure koje će im olakšati ukrcavanje na avion i sve peripetije koje prethode ukrcavanju. A ne koje će im zabraniti let.

Napravljene su procedure koje olakšavaju, a ne koje diskriminišu, a u ime bezbednosti leta i putnika.

Foto izvor: Friendship circle

Te procedure omogućavaju roditeljima i deci sa autizmom da pre prvog ili bilo kog putovanja, u kontrolisanim uslovima, prođu, odigraju ceo postupak čekiranja, pasoške kontrole, bezbednosne kontrole i bordinga, u danima pre putovanja. Deci se obezbeđuje da se upoznaju sa onim što ih čeka, pre nego što kroz to budu morali da prođu u gužvi. Za decu sa autizmom i nekim poremećajem u ponašanju (ADHD, na primer), ova procedura daće priliku da budu upoznati sa celim postupkom, i tako smireniji kada te okolnosti, inače stresne za njih, nastupe.

Potom, takve procedure omogućavaju da roditelji najave avio kompaniji, još prilikom kupovine karata, putovanje sa autističnim detetom, te da dobiju sedišta u poslednjem redu, da se izbegne cimanje i šutiranje sedišta putnika od nazad, što je iritantno i za ljude koji nemaju autizam. Ponekad ih smeštaju i u prvi red, gde ima više mesta za noge.

Procedurama se, konačno, kad dođe do putovanja, omogućava da porodice i pratioci deteta s autizmom prođu ceo postupak ukrcavanja i sve kontrole po posebnom postupku, izvan gužvi i privilegovano, kako bi se uz najmanji mogući stres dete ukrcalo.

Kao što vidite, procedurama je predviđeno bukvalno sve što može da olakša putovanje porodici sa autističnim detetom i tom detetu.

I ništa što može dodatno da ga ugrozi, kao što je otvorena diskriminacija i osujećivanje prava na uslugu koja je plaćena.

Autizam jednog jedanaestogodišnjeg putnika nije mogao da ugrozi bezbednost leta. Mogao je samo da ugrozi komfor putnika. I to je ponižavajuće saznanje, da je udobnost zdravih iznad ljudskih prava onih koji imaju drugačije potrebe. I na nebu (AirSerbia) i na zemlji (Pozorište lutaka u Nišu).

Da li zaista želimo da budemo društvo koje je tolerantno i osvešćeno, samo dok mu nije ugrožena udobnost? Udobnost. Halo?

Od kompanije koja se izdržava i iz mog džepa, kao i iz džepa roditelja autistične dece, prvo očekujem javno izvinjenje, a ne lično opravdavanje. I, u sledećem koraku, očekujem potpuno nove procedure, prilagođene društvu i njegovim osetljivijim članovima.

Poruka za poneti

Ovaj svet je stvoren za većinu: koja ima obe noge, koja vidi na oba oka, koja čuje na oba uha, koja govori, koja uči određeni školski program, piše desnom rukom, koja se ponaša onako kako smo se dogovorili da je socijalno prihvatljivo. Jako, jako smo srećni što pripadamo toj većini. Ali to je samo dodatna obaveza za nas: svi oni koji se kreću u kolicima, koji ne čuju, ne vide, koji nisu prilagođeni konvencijama oko kojih smo se dogovorili, imaju pravo da budu ravnopravni i to pravo ćemo omogućiti upravo mi koji hodamo, čujemo, vidimo, čitamo i možemo da kontrolišemo svoja osećanja i ponašanje. Naša je obaveza da se njihovom pravu prilagodimo, čak i kada nam nije udobno. Ne može naša udobnost biti iznad nečijeg ljudskog prava. Posebno ne po proceduri.

Er Srbija, stidi se!